Вести

“Једна од нас”

Посао социјалног радника захтева константну импровизацију, мулти-таскинг, прилагођавање и сналажење у разноврсном спектру ситуација, ако уз све то додамо и свакодневне животне проблеме и ситуације социјалних радника, можемо говорити о великој снази, упорности и љубави, коју социјални радници имају према својој професији. Једна од хероја и хероина јесте и директорка  Центра за социјални рад Апатин, Николина Сучевић, која се одазвала нашем позиву да подели искуства добре праксе на дискусионој групи у оквиру волонтерског сервиса КонекТас.

Не бих желела да овај текст буде хвалоспев свему ономе што Николина као социјална радница И директорка ради и која је своју професионалности и посвећеност показала много пута, више бих се фокусирала на то шта нам је пружила током разговора.

Као студенти социјалног рада, током студија, створили смо безброј питања о томе како се треба поставити, како испитати своје границе, неки од нас су се запитали и како остати ведар и позитиван, ако се стално сусрећемо са тешким животним причама. Управо одговоре на ова и многа друга питања Николина нам је свесно и несвесно пружила, својом причом, примерима.

Док смо разговарали, телефон је звонио, захтевало се хитно решење за случај, Николина је попут праве хероине, са лакоћом, ведрином, позитивом успела да испред нас реши проблем и да попут правог професионалца задржи концентрацију и настави разговор са нама и стрпљиво одговори на питања. Можда она није приметила како је то деловало на нас, првенствено студенте, који смо је посматрали и дивили се. Верујем да је свакоме од нас у том тренутку синуло – Такав социјални радник желим да будем! Лежерност у решавању на изглед нерешивог проблема говори о томе колико знања И стручности је неопходно да социјални радник поседује. То је између осталог била још једна порука – да је знање моћ и да захваљујући знању можемо постати сигурнији у себе и самим тим бољи у свом послу. Жеља да радимо свој посао како треба, а истовремено страх који осећамо јер својим одлукама утичемо на животе људи може у одређеним ситуацијама да паралише. Николина је у једном тренутку нагласила да је нормално осећати страх. То је иницирало одређена размишљања. Ако је нормално осећати страх, можда је могуће и искористити исти за лични развој и напредак, јер једно кад га прихватимо, он губи своју моћ. Кад прихватимо да је сасвим у реду затражити помоћ, поделити одговорност, понекад и немати решење онда се ослобађамо притиска и самим тим наше знање и стручност долазе до изражаја. Када овакав савет чујете од неког ко свој посао обавља успешно, попут Николине, то је велики ветар у леђа за нас који смо на почетку.

Николина се у једном тренутку осврнула и на то како је бити жена на високој позицији у душтву данас. Иако живимо у савременом свету где смо сви равноправни и даље постоје предрасуде према женама које су успешне. Говорила је о томе како је због позиције директорке била изложена разним злонамерним коментарима, од коментарисања њеног облачења до испитивања њеног рада. Ово данас није реткост, нажалост. Међутим, Николина нам је пружила један од начина на који можемо да се боримо са тим. Осим предаје, увек остаје и друга крајност, а то је борба.

Снага, воља и жеља за борбом коју она показује, као и спремност да брани свој углед и углед своје професије је оно што нам треба. Ове борбе су свакодневне и воде се на различитим фронтовима, али се о њима мало зна, а онда када саслушамо неког ко их успешно води и излази на крај са свим што професија социјалног радника носи са собом то делује заиста инспиративно.  Овај текст бих завршила у духу који нам је пренела Николина: “Тамо где нема борбе, не може бити ни победе.”

Тијана Кузмановић, волонтерка ФПН КонекТаС

Related Posts