Naša sagovornica bila je Milica Jelić, socijalna radnica, koja trenutno radi kao koordinatorka programa razvoja usluga socijalne zaštite u Kraljevu. Posao koordinatorke sagledava kao lični  i profesionalni izazov, jer ima priliku da se bavi razvojnom socijalnom politikom, što joj je oduvek bila ambicija. Sa Milicom smo razgovarali o putu koji čeka svaku mladu osobu nakon fakulteta, o tome kako je došla do prvog posla u oblasti socijalne zaštite, dilemama koje su je pratile na tom putu kao i o principima kojima se ona vodila u svom radu. Prirodnim tokom stvari, svoj pripravnički staž, prvo zaposlenje imala je u Centru za socijalni rad Kraljevo u kome je stekla ogromnu bazu za rad i praktično sve stručne kompetencije. Iz tog razloga, smatra da je izuzetno poželjno da se mladi socijalni radnici/ce prvo “iskale” u centru za socijalni rad kao matičnoj ustanovi socijalne zaštite, jer sa tom širinom potreba u socijalnoj zaštiti mogu raditi na bilo kom drugom mestu. Zahvaljujući visoko stečenim kompetencijama na fakultetu, centru za socijalni rad, volonterskim angažmanima i ličnim usavršavanjima, ali i nekim ličnim osobinama (empatiji, sluhu za ljudske potrebe, umrežavanju) svoj naredni posao u socijalnoj zaštiti nije dobila već ga je stvorila.  I to kao socijalna radnica u zajednici tako što je kao zastupnica i protagonistkinja socijalnog uključivanja  umrežavala organizacije osoba sa invaliditetom u Kraljevu. Aktivno, nekoliko godina radila je na projektima u nevladinom sektoru, što smatra okosnicom za njen sadašnji posao, jer je u nevladinom sektoru započela razvoj usluga socijalne zaštite, što ju je kasnije predstavilo kao jednog od kompetentnih kandidata za rad u novoj ustanovi socijalne zaštite koja se ovim programima primarno bavi. Kao mlada socijalna radnica dobila je priliku da radi na razvoju programa socijalne zaštite u svom gradu, gde je trebalo pokrenuti programe, uspostaviti promene  i postaviti temelje za razvoj novih usluga i potpuno novog aktera u socijalnoj politici grada. Uprkos postojanju predrasuda prema mladima tj. njihovim kompetencijama i iskustvu, Milica naglašava da se dobrim znanjem stečenim na fakultetu, kao i dobrom pripremom, stalnim radom na usavršavanju, dijalogom zasnovanom na stručnim argumentima, mladi itekako mogu izboriti za svoje mesto. “ Socijalni radnici su potrebni ovom društvu da prepoznaju gde se kvalitet života ljudi može poboljšati u postojećim alternativama i resursima. “ Poručuje: ,,Veruj da možeš” uprkos nesigurnosti, neiskustvu, veruj da uvek možeš da učiš, napreduješ, usavršavaš se i gradiš svoj put, jer kvalitet i znanje uvek budu prepoznati. Profesionalo iskustvo je važno, ali kredibilitet kao mladi možete dobiti i kroz hrabrost, neustrašivost da govorite u ime onih koje zastupate, a sve uz odgovornost, upornost i posvećenost u poslu. Ovo je možda i najvažnija poruka za mlade ljude koji tek započinju svoje karijere, a koju nam upućuje Milica. Neophodno je prilagođavati šablone, osluškivati pojedinačne slučajeve, pronalaziti vlastita rešenja za problem koje prepoznajemo da postoje u zajednici u kojoj živimo. Milica naglašava da socijalni radnik/ca mora raditi za dobrobit ljudi kojima je pomoć potrebna i da nema lepšeg osećaja nego kad ostavljaš trag što u životima ljudi, što u svojoj profesiji.  ,,Socijalna politika nije pitanje minimalne socijalne sigurnosti, ona je pitanje progresa, osluškivanja potreba.“ Ako uživaš u svom poslu i voliš ono što radiš, na posao ideš sa sveprisutnim entuzijazmom i to je ono što nju pokreće. Kao primer, navodi i kako je uspela da poveže i svoj hobi sa poslom, tako da je organizovala planinarenje za osobe sa invaliditetom i na taj način spojila svoje dve strasti. Ovo bi moglo da posluži kao primer mladima, kako da misle van zadatih okvira. „Uključivanje svih na ravnopravnim osnovama, zajedništvo i međusobno osnaživanje važne su karike za svako društvo, jer društvo bez kohezije, ne može da postoji. “ Jedna od dilema sa kojom se Milica susrela nastupila je odmah nakon studija, dok je radila kao saradnica na fakultetu, a to je da li svoj rad nastaviti u praksi ili se baviti naučnim radom, jer je kao studentkinja generacije na fakultetu bila zainteresovana za obe oblasti. Nekim ličnim putokazima u životu, ona se trenutno opredelila za praksu, ali ostavlja sebi prostor za dalji naučni rad u budućnosti. Smatra da će vreme samo pokazati kada će biti dobro upisati doktorske studije i profilisati se dalje u vidu naučnih istraživanja. Da li ste dovoljno dobri? Da li imate dovoljno znanja? Da li svojim primerom/modelom možete stati ispred ljudi? Neka su od pitanja sa kojima se svi susretnu na početku karijere. Međutim  Milica na ova pitanja odgovara: ,, Ukoliko ljudi ove dileme grade na znanju, znaće i kako da ga ugrade u svoj kvalitet”. Kroz borbu za druge učimo da se borimo za sebe, kroz istrajnost, upornost, entuzijazam učinićemo mnoge promene koje će vremenom dobijati gradacijski značaj. Takođe, mogućnosti rada u oblasti socijalnog rada i socijalne politike su široke, te je važno naći onu oblast koja odgovara vašem senzibilitetu, jer ćete tada dati najveći doprinos. Rad sa i za ljude nužan je preduslov za razumevanje njihovih potreba, to su kako Milica smatra “super moći” socijalnih radnica/ka. Na naše pitanje, koje su njene super moći odgovorila je da je to hrabrost da se suočava sa ličnim i profesionalnim strahovima, kao i želja da u ljudima i mogućnostima vidi promenu. A tome nema kraja, tako da svoju snagu za rad crpi iz života. „Moramo biti svesni da nema magičnog rešenja, da se rukovodimo principima rezultata i saradništva sa kolegama koji rade ovaj veoma odgovoran posao.“ Takođe, važno je da smo spremni da izlazimo iz šablona, da smo svesni da su greške sastavni deo puta i da je za dobrog socijalnog radnika/cu neophodna ljubav prema ovom poslu. Uz podršku FPN KonekTaS tima, tekst napisala Tijana Kuzmanović – studentkinja socijalnog rada i socijalne politike, volonterka FPN KonekTaS platforme.