Otfrid Hefe, jedan od najistaknutijih nemačkih i evropskih filozofa, razmatrao je pojam pravde i šta on kao takav, predstavlja za društvo. U svom zaključku navodi da je pravda jedna od fundamentalnih vrednosti individualnog i društvenog života, a da su od nje jedino važniji osećaj za zajednicu i prijateljstvo. Upravo je pitanje pravde, ono što je pratilo razgovor sa našom sagovornicom Marijanom Ristić. Marijana je diplomirana socijalna radnica, trenutno zaposlena u ustanovi za decu i omladinu Dečije selo “Dr Milorad Pavlović” u Sremskoj Kamenici. Sa Marijanom smo razgovarali o motivima koji su je naveli da se opredeli za profesiju socijalne radnice, njenoj dosadašnjoj karijeri, ključnim momentima i vrednostima kojima se vodila kroz praksu. “Želela sam da ponudim društvu nešto više” bio je njen odgovor na naše pitanje zašto se opredelila za ovu profesiju. Spakovavši svoje ambicije, želje, nade i mladalačke snove odlučila je da se iz rodnog Smedereva preseli u Čurug, malo mesto u Bačkoj. Tu je otpočeo njen petogodišnji rad na projektu pomoći osobama sa psihičkim poteškoćama u Domu za duševno obolela lica „Čurug“.  Početak karijere smatra jako emotivnim periodom, s obzirom na izazove sa kojima se susrela. Loši uslovi u domovima, uglavnom zatvorene prirode, potreba da se okruženje, ali i zaposleni edukuju o važnosti rada na tome da se što veća podrška pruži osobama sa psihičkim poteškoćama, koje su, nažalost, često nevidljive u društvu, zbog njihove nemogućnosti da ravnopravno učestvuju u životu zajednice, i tako bivaju odgurnuti na margine društva, zbog čega je neophodno da se takav položaj prepozna i da se pruži adekvatna podrška. Kako bi se izgradilo pravedno društvo, mora se raditi na tome da svi članovi poseduju bar približne mogućnosti za vlastiti razvoj i rast. U takvim okolnostima, dužnost socijalnog radnika/ce je da bude pravični akter/ka koji će svojim aktivnostima da doprinese promeni koja ima za cilj da direktno utiče na poboljšanje položaja nemoćnih i ugroženih građana i građanki. Marijana je, zajedno sa svojim timom, radila upravo na tome.  Imala je prilike da bude deo tima koji podržava proces deinstitucionalizacije (prelazak sa usluge domskog smeštaja na usluge u zajednici), kroz program stanovanje uz podršku. Pokazalo se da je ovakav vid podrške ostavio za sobom dobre rezultate, jer su se osobe sa poteškoćama u psihosocijalnom funkcionisanju uključivale u zajednicu, radilo se na njihovom ekonomskom osnaživanju po jednom od ključnih principa u socijalnom radu - metod pomoći do samopomoći. Marijana nam je navela da je u takvim okolnostima neophodno imati izražen osećaj za ljude, razvijenu empatiju, interesovanje i sluh za potrebe čoveka koji traži pomoć. Takođe, jedan od sličnih projekata, u čijoj realizaciji učestvuje naša sagovornica jeste i “Liceulice” koje sprovodi se kroz udruženje građana “Patrija” iz Novog Sada, kojim se osobama sa poteškoćama  u psihosocijalnom funkcionisanju omogućava da se ekonomski osnaže prodajom časopisa. Pored ekonomskog značaja od izuzetne je važnosti da se omogući da ostatak zajednice proširi sopstvenu svest, kako bi se omogućila bolja integrisanost osobama koje se susreću sa ovim problemom. Marijana je navela da je problem kod ljudi koji su smešteni u različitim institucijama upravo taj gubitak poverenja u sebe, osećaj izolovanosti, nezadovoljstva, a da se njihovim uključivanjem u zajednicu kroz različite načine radi upravo na podsticanju zadovoljstva, osnaživanju, povećanju samopouzdanja i ohrabrivanju. Posao socijalnog radnika/ce, nažalost, nosi rizik sa sobom koji se danas popularno naziva i “burn out “ili sindrom sagorevanja, koji je znatno izraženiji kod zaposlenih koji  rade u ustanovama sa osobama poteškoćama u psihosocijalnom funkcionisanju, i kada ne postoji mreža podrške u zajednici, kako za korisnike/ce tako i za zaposlene. Na to nam je i Marijana ukazala objasnivši da je njen unutrašnji kompas upozoravao na to da je vreme da promeni područje svog rada. Trenutno, kao što smo već naveli, radi u okviru Dečijeg sela, ali ostaje aktivna u udruženju „Patrija“ gde sa timom iz  udruženja, korak po korak, radi i dalje na kreiranju društvenih promena. Međutim, ovo može biti izvanredna lekcija za buduće socijalne radnike/ce, a to je da pratimo svoj unutrašnji kompas i da pratimo i svoje potrebe, jer jedino tako možemo postići željene rezultate. Sasvim je u redu da se promeni ciljna grupa ili područje delovanja ukoliko nam se učini da je i u našem životu došlo do određenih promena. “Odnos sa osobom sa kojom radimo utiče na život te osobe” rekla nam je Marijana, te je upravo iz tih razloga jako važno da te odnose negujemo i čuvamo na zdrav način. Za kraj, upitali smo je, kakve bi poruke želela da uputi budućim socijalnim radnicima i socijalnim radnicama, odgovorila nam je: “Budite slobodni da izrazite svoju kreativnost i ne zaboravite da radite humanu stvar, koja utiče i na nas i na korisnike, na dobrom ste putu, budite pravedni.”   Autorka: Tijana Kuzmanović – studentkinja socijalne politike i socijalnog rada i volonterka FPN KonekTaS platforme