Socijalna zaštita treba da se predstavi zajednici, da pokaže svoj ljudski lik i približi građanima da je ona tu u službi dece i porodice, a ne protiv njih
- Koliko dugo radite kao psiholog u Centru za porodični i smeštaj i usvojenje u Beogradu i kojim vrednostima se vodite u svom svakodnevnom radu?
Pripadam grupi entuzijasta, stručnjaka na polju dečije zaštite, koji su osnivali ovaj centar, stvarajući stručne preduslove za njegov rad nekoliko godina pre zvaničnog početka, 2008 godine. Naša misija je bila da razvijemo savremeno hraniteljstvo, koje će pratiti aktuelne, dokazane svetske trendove, a istovremeno uvažiti tradiciju brige o deci koju smo kao društvo imali. Bili su nam dostupni modeli i iskustva zemalja sa razvijenim sistemima dečije zaštite, kao što je PRIDE model prakse, britanski model, švedska iskustva...
Gradili smo koherentan vrednosni i stručno-metodološki okvir u kome je hraniteljstvo jasno definisano kao podrška porodici deteta da prevaziđe teškoće u kojima se trenutno nalazi, tako što neko drugi privremeno preuzima brigu i detetu, dok se roditelji dovoljno ne osnaže. Ključne vrednosti u koje verujem potvrđuju se uprkos svim izazovima - vera u moć poruka koju svojim postupcima upućujemo deci, poštovanje ljudi i njihovih snaga, poverenje u kapacitet ljudi da uče i menjaju se, značaj porodice za svako ljudsko biće...
- Zašto je postojanje usluge hraniteljstva značajno iz ugla brige o detetu?
Iz bliskih odnosa sa drugima, pre svega sa odraslima koji brinu o njima, deca stvaraju sliku o tome koliko se drugima može verovati, kakav je svet u kome žive i koliko su oni sami vredne osobe koje zaslužuju ljubav. Za decu čije je poverenje u ljude i sebe same narušeno teškom životnom pričom važno je da im neko ponudi drugačije iskustvo. Tu vrstu odnosa bliskosti, intenzivne razmene i topline nudi hraniteljska porodica. Ona može postati sigurna baza za dete, ohrabriti ga da je bezbedno voleti i oslanjati se na druge, da može imati samopoštovanje. Gradeći vezu sa hraniteljima dete usvaja porodične vrednosti, čuvajući i veze sa svojom porodicom porekla. Oporavljeno i osnaženo, dete može da bolje razume uzroke postupaka svojih roditelja i sa njima izgradi kvalitetniji odnos.
- Kada se deca smeštaju u hraniteljsku porodicu?
Uprkos čestim zabludama da je uzrok izdvajanja dece iz porodice loše materijalno stanje roditelja, ono nije odlučujući razlog. Naprotiv, svi poznajemo mnogo porodica skromnih prihoda koje uspešno brinu o svojoj deci. Uzroci zbog kojih neka deca ne mogu da žive sa svojim roditeljima su obično složeni, višestruki. Neki roditelji dobiju decu pre nego što su na to spremni, neki imaju probleme vezane za mentalno zdravlje, bolesti zavisnosti i sl. U nekim porodicama su međusobni odnosi duboko poremećeni, pa je porodica iscrpljena konfliktima. Nasilje u porodici, bilo da je usmereno direktno na dete ili je dete svedok nasilnog čina, može da snažno ugrozi dečiji razvoj. Da li će i kada će dete biti izmešteno iz porodice zavisi od stepena njegove ugroženosti. Centar za socijalni rad, pre donošenja ovakve odluke, pokušava da porodicu podrži da uspostavi adekvatnije roditeljstvo. Ali neke porodične krize su takve da zahtevaju hitno izmeštanje dece, jer se radi o okolnostima u kojima postoji visok stepen rizika po bezbednost i zdravlje deteta.
- Ko može biti hranitelj, a ko usvojitelj?
Postojeći normativni akti definišu preduslove koje mora da ispuni jedna porodica da bi postala hraniteljska odnosno usvojiteljska, kao i standarde stručnog postupka kojim se vrši procena. Naš sistem socijalne zaštite hraniteljstvo i usvojenje definiše kao oblike zaštite koji se zasnivaju na potpuno razdvojenim postupcima, pa se za svaku od ovih uloga prolazi posebna procedura pripreme i procene. Suštinska razlika između ova dva oblika zaštite je u tome što je hraniteljstvo osmišljeno kao privremeno, deca na hraniteljstvu zadržavaju zakonsku pripadnost svojoj biološkoj porodici i kontakte sa srodnicima, dok je usvojenje trajno, prekidaju se zakonske veze deteta sa porodicom porekla i ono postaje član porodice svojih usvojitelja. Različiti modeli razvoja hraniteljstva i usvojenja, kao i naša iskustva, ukazuju na to da i hranitelji i usvojitelji moraju imati slične kompetencije da bi uspešno obavljali svoju ulogu. Oni moraju biti sposobni i spremni da detetu sa traumatskim iskustvima ponude sigurno okruženje, podsticaj i podršku da prevaziđe posledice koje su na njegov razvoj ostavila ranija iskustva i nauče dete kakoda izgradi kvalitetne i trajne veze sa drugim ljudima. Rad na životnoj priči deteta je takođe zadatak koji je zajednički i jednima i drugima. Usvojenjem se menja detetova dokumentacija ali se ne briše njegova prošlost i poreklo, pa usvojitelji moraju biti kompetentni da je detetu predstave na način koji mu omogućava da razume šta se dogodilo i neguje njegovo samopoštovanje. Na kraju, ali sigurno ne najmanje važno, u ostvarivanju svoje složene uloge i hranitelji i usvojitelji moraju da budu u stanju da sarađuju sa različitim stručnjacima i drugim osobama koje su važne za dete. Zbog ovih sličnosti u neophodnim kompetencijama modeli prakse u nekim zemljama predviđaju zajedničku obuku hranitelja i usvojitelja.
Naravno da se razlike koje postoje u ovim ulogama odražavaju i na razlike koje postoje u proceni. Kada je u pitanju procena usvojitelja važno je njihove kompetencije sagledati ne samo u odnosu na aktuelni trenutak već i na kapacitete da dugoročno isprate razvoj deteta i suoče se sa izazovima koje nose buduće razvojne faze. Da bi se svi izazovi koje nosi razvoj deteta i porodice predupredili, postojeća zakonska rešenja predviđaju da usvojitelji moraju biti par u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, kao i da razlika u godinama u odnosu na dete ne može biti veća od 45 godina. Ako usvojitelji ne ispunjavaju ove kriterijume usvojenje može da se zasnuje samo uz posebnu saglasnost resornog ministra. Postoje različite reakcije i stručnjaka i javnosti u odnosu na ova rešenja, posebno jer se roditeljstvo u modernim društvima sve brže menja, sve više je roditelja pojedinaca, a i vreme ostvarivanja roditeljstva je pomereno. Kada je u pitanju hraniteljstvo, ovakva ograničenja ne postoje.
- Kako izgleda procedura odabira hraniteljskih porodica i koliko traje?
Procena hraniteljskih porodica je višemesečni proces, koji se sastoji od nekoliko faza. Najpre se utvrđuje ispunjenost osnovnih zakonskih preduslova kroz analizu dokumentacije, a zatim vrši integrisani proces obuke i stručne procene budućih hranitelja. Kroz obuku se pokreću procesi razumevanja hraniteljske uloge i preispitivanja mogućnosti porodice da je uspešno ispunjava, tako da i samoprocena kandidata ima značajnu ulogu. Treba naglasiti da se radi o specijalizovanoj proceni fokusiranoj usko na hraniteljstvo, jer ne mogu sve porodice, bez obzira na svoju dobronamernost, životnu i roditeljsku uspešnost biti u stanju da odgovore na izazove brige o deci sa traumatskim iskustvima i složenom porodičnom situacijom.
- Na koji način se prati rad hraniteljskih porodica i koje se mere preduzimaju ukoliko postoje žalbe na rad hranitelja?
Način i intenzitet praćenja zavisi od toga da li teritoriju na kojoj živi porodica svojom delatnošću pokriva neki od centara za porodični smeštaj i usvojenje. Ovi centri uvid u rad hraniteljskih porodica vrše kroz redovne kućne posete, učešće hranitelja u obukama kojima se unapređuju njihove kompetencije i kroz informacije koje dobijaju od drugih saradnika u procesu zaštite deteta. Tamo gde centri za porodični smeštaj nisu preuzeli praćenje hraniteljskih porodica, te poslove obavlja centar za socijalni rad, koji zbog opterećenja drugim poslovima za to ima manje mogućnosti.
Kada su u pitanju žalbe na rad hranitelja, treba naglasiti da se kroz proces obuke budući hranitelji pripremaju za to da je hraniteljstvo
„javno roditeljstvo“, da njihov porodični život i brigu o detetu prate različiti stručnjaci, ali i da postaju predmet povećane pažnje svoje okoline koja na njihovo hraniteljstvo različito reaguje. S obzirom na osetljivost dece o kojoj brinu, svaka prijava vezana za rad hranitelja se pažljivo preispituje.
Postoje situacije u kojima se utvrdi da hranitelji svoju ulogu ne obavljaju adekvatno ili je čak zloupotrebljavaju. Hraniteljska porodica kao i svaka druga može ući u krizu, a nekada i razviti neprihvatljive, patološke odgovore na različite životne promene. Međutim, treba naglasiti da su ovo pojedinačni slučajevi, mada ih medijske reakcije generalizuju, narušavajući sliku o hraniteljstvu u javnosti i kaljajući ugled ogromne većine humanih i posvećenih ljudi koji su svoje srce i dom otvorili za dete kome su potrebni. Ti ljudi, koji menjaju živote dece i otvaraju im vrata budućnosti, ostaju uglavnom nevidljivi, ne pruža im se dovoljno prilike da se predstave i predstave hraniteljstvo.
- Koliko dugo se deca zadržavaju u hraniteljskom smeštaju i koji su glavni izazovi u praksi za povratak dece u biološku porodicu?
Ono što, na žalost, možemo konstatovati je da se veliki broj dece, neplanski, zadržava jako dugo u hraniteljskim porodicama, čime hraniteljstvo praktično gubi svoju privremenost, a deca ostaju bez jasnih odgovora šta mogu da očekuju. Njihove veze sa roditeljima vremenom slabe, a šanse za povratak su sve manje. Blagovremeno planiranje stalnosti za dete je od ključnog značaja za njegov doživljaj sigurnosti, sliku o sebi i razvoj u celini. Da bi se stvorili uslovi da se dete vrati u porodicu porekla, potrebno je tokom trajanja smeštaja stalno negovati međusobne kontakte i pružati podršku unapređivanju odnosa sa roditeljima, braćom i sestrama, srodnicima. S druge strane, postoje situacije u kojima se pokaže da, bez obzira na pruženu podršku, ne postoji perspektiva povratka deteta u porodicu roditelja ili srodnika. Tada odluke o izboru usvojenja kao načinu na koji će se ostvariti najbolji interesi deteta treba doneti i realizovati na vreme, ne puštajući da prođu godine u kojima se dete pita gde pripada i šta će biti sa njim. Deca imaju pravo na zakonski i socijalni status koji im daje sigurnost. Dugoročno hraniteljstvo može biti opcija koja je, u nekim okolnostima, u najboljem interesu deteta, ali onda kada je kao takva jasno definisana i planirana tako da obezbeđuje stalnost za dete. Dugotrajni boravci dece u hraniteljskim porodicama utiču i na smanjenje kapaciteta sistema za realizaciju novih smeštaja.
- Sa kojim najčešćim zabludama vezanim za hraniteljstvo i usvojenje ste se susretali u svojoj praksi ?
Mi smo svi svedoci aktuelne medijske kampanje kojom se stigmatizuje i hraniteljstvo i socijalna zaštita, posebno oblast dečije zaštite. Ono što je očigledno da postoji nepoznavanje i nerazumevanje procesa zaštite dece od strane javnosti, što stvara prostor za različite mistifikacije, teorije zavere i sl. Senzacionalistički prikazi pojedinačnih slučajeva dovode do polarizovanih stavova koji se manifestuju u reakcijama i komentarima, u jednima se oštro osuđuju roditelji, u drugima ustanove socijalne zaštite. Sve je to pokazatelj da građani nisu dovoljno i adekvatno informisani, već se u ovom prostoru konfuzije neguju i pojačavaju strahovi ljudi da i njihove porodice mogu biti žrtva nekih službi koje vide kao iracionalne i moćne. Socijalna zaštita treba da se predstavi zajednici, da pokaže svoj ljudski lik i približi građanima da je ona tu u službi dece i porodice, a ne protiv njih. Mislim da građani treba da upoznaju stručnjake koji neposredno rade u dečijoj zaštiti, kao i kompetentne hranitelje da bi mogli da stvore potpunu sliku. Promena pristupa bi doprinela drugačijem viđenju odnosa moći između institucije i građanina i ublažila strahove.
- U javnosti se često susrećemo sa medijskim člancima koji govore da se porodicama oduzimaju deca zbog siromaštva i daju hraniteljskim porodicama umesto da se taj novac usmeri kao podrška biološkim porodicama, kako komentarišete ove članke?
Roditelji čija su deca izdvojena iz porodice trpe ogroman gubitak. Javnost često ima pogrešne predstave o njima kao ljudima koji su ravnodušni, nezainteresovani, hladni... Ono što je svakako doprinos medija je to što su građanima kroz lične priče približili koliko je roditeljima teško, koliko su višestruko pogođeni. U svojoj patnji, ove porodice i sebi i drugima nude pojednostavljena objašnjenja kao što je „ da sam ja imao taj novac“. Gledaoci koji nemaju kompletnu informaciju o svim problemima jedne porodice lako prihvate tu vrstu objašnjenja.
Na žalost, u životu stvari nisu tako jednostavne. Baš zato što su uzroci zbog kojih se deca izdvajaju iz porodice složeni i višestruki, samo davanje novca ne rešava problem. I zemlje koje su mnogo bogatije i roditeljima mogu da daju veću novčanu pomoć i dalje imaju potrebu za hraniteljskim smeštajem. Suma novca, kolika god da je, neće rešiti problem poremećenih porodičnih odnosa, bolesti zavisnosti, nedostatak roditeljskih veština i znanja itd.
Hranitelji nisu ti koji uzimaju nešto što pripada roditeljima, oni u život deteta ulaze tek kada je utvrđeno da roditelji o njemu ne brinu adekvatno. Naknada koju država daje namenjena je pre svega zadovoljavanju potreba deteta i predstavlja izraz napora da se detetu koje je doživelo jako teška iskustva omogući da nadoknadi mnogo toga što je u ranijim periodima propušteno. Hranitelji su odgovorni za namensku upotrebu ovih sredstava.
- Na koji način po Vašem mišljenju sistem socijalne zaštite može bolje pružiti veću podršku biološkoj porodici?
Ta podrška mora biti sveobuhvatna i dizajnirana tako da uvažava snage, vrednosti i kulturu kojoj porodica prihvata. Treba imati u vidu da su porodice u krizi često izolovane, bez dovoljno poverenja u institucije, zajednicu kojoj pripadaju i sopstvene mogućnosti da naprave promenu. Poslednjih godina u našoj zemlji su razvijani modeli podrškeporodici kroz intenzivno angažovanje stručnog radnika koji sa porodicom gradi odnos poverenja, pruža i praktičnu i savetodavnu pomoć, omogućavajoj da razvije konstruktivne odgovore. Životne veštine se uče, roditeljstvo se uči i uz stručno vođenje i uverenje profesionalaca da je promena moguća, porodice je i ostvaruju. Ovakvi modeli rada su uspešno pilotirani i čeka se da oni dobiju stabilno mesto u sistemu socijalne zaštite. Ova individualizovana podrška može se uspešno povezati sa nizom drugih servisa koji roditeljima treba da budu lako dostupni- uživo, telefonski, onlajn.
Materijalna podrška, kao deo celovitog rešenja, najbolje efekte ima kada prati poznatu izreku da, kada želiš da nekome trajno pomogneš, nije ga dovoljno nahraniti već naučiti da peca ribu. Tako sredstva ciljano usmerena na osnaživanje porodice, obezbeđivanje zapošljavanja (kroz nabavku alata ili obuke), kao i na opremu domaćinstva predstavljaju podršku koja najviše doprinosi trajnom unapređenju funkcionisanja porodice.
Posebna oblast u kojoj je roditeljima potrebna podrška je vezana za kontakte sa njihovom decom koja su na smeštaju. Važno je podržati ih da prilikom kontakata budu pripremljeni za različite reakcije deteta, podučiti ih kako da upravljaju sopstvenim snažnim emocijama, osmisle sadržaj i aktivnosti koji odgovaraju detetu i doprinose učvršćivanju odnosa sa njim.
- Ukoliko Vas nešto nismo pitali, a smatrate da je važno da dodate na ovu temu, šta bi to bilo?
Brze i masovne promene koje se dešavaju u savremenom društvu traže i prilagođavanje sistema dečije zaštite. Verujem da je sada vreme da promišljamo o tome kakva je aktuelna vizija kojoj kao društvo težimo na ovom planu i da se u skladu sa tim definiše strategija daljeg razvoja čitavog sistema, koja će definisati i dalje pravce razvoja hraniteljstva. Kada je u pitanju medijska slika o hraniteljstvu i dečijoj zaštiti, ono što nam je potrebno ne može se svesti na demante pojedinačnih netačnih i iskrivljenih interpretacija. Socijalnoj zaštiti je potrebna pozitivna kampanja koja se uzdiže iznad nivoa rasprava i stvara okvir za zajedničko razumevanje najboljih interesa deteta i uloge koje u njegovom ostvarivanju imaju ustanove socijalne zaštite, ali i porodica, zajednica i društvo u celini.
