Факултет политичких наука logo

Стратешко комуницирање

Основни подаци
Акроним
22МСКО
Статус предмета
изборни
Семестар
2
Фонд часова
2П + 1В
Број ЕСПБ
6.0
Студијски програм
Комуникологија
Тип студија
мастер академске студије
Условљност другим предметима / Облик условљености

нема

Наставници и сарадници
Наставник (предавања)
Наставник/сарадник (вежбе)
Циљеви и исходи

Циљеви изучавања предмета

Стратешко комуницирање представља широк појам који обухвата различите облике циљане комуникације који су предмет проучавања и односа са јавношћу, маркетинга, јавне дипломатије, јавног заговарања, оглашавања. Интегришући знања о усмеравању комуницирања из различитих дисциплина, предмет пружа јединствену перспективу на комуницирање најразличитијих организација, владиних и беспрофитних организација, политичких партија и покрета, активистичких група и других. Циљ предмета је да мапира разнородне комуникационе праксе, укаже на јединствене факторе инструменталног комуницирања као и на специфичности комуницирања у оним сферама друштва које су често скрајнуте у дисциплинама односа са јавношћу и маркетинга. У складу са тим, предмет ће бити структуриран у два дела. У првом се разматра порекло појма стратешког комуницирања из различитих дисциплина, општа начела креирања порука у односу доносиоце одлука и публике, са освртом на све већи значај друштвених мрежа и визуелног комуницирања. Други део је посвећен различитим сферама практиковања, попут друштвеног активизма, политике, науке, здравља и других.

Исходи учења (стечена знања)

Полазници курса ће се упознати са основним карактеристикама стратешког комуницирања у сферама које су најчешће изван главног фокуса дисциплина односа са јавношћу и маркетинга, усмерених првенствено на комуницирање у корпоративном сектору. Тиме се развија капацитет за стратешко комуницирање у специфичним оквирима, као што је владин, здравствени, политички, научни сектор, али се истовремено усвајају централни принципи стратешког комуницирања уопште. Стратешки приступ комуницирању пружа широку палету комуникационих алата и омогућава креативност и флексибилност која је неопходна професионалцима у савременим условима у којима се комуницирање тешко контролише, посебно у контексту друштвених медија и криза.

Садржај предмета

Садржај теоријске наставе

1) Развој интердисциплинарног приступа стратешком комуницирању 2) Стратешко комуницирање и сродни појмови и области проучавања 3) Теоријске основе за проучавање стратешког комуницирања: Јавна сфера, теорија мрежа, институционализам 4) Основе јавног заговарања 5) Формирање стратешких порука и уоквиравање 5) Визуелизација у стратешком комуницирању 6) Стратешко комуницирање, публике и партиципативна култура 7) Стратешки контекст политичког комуницирања 8) Стратешко комуницирање и здравље 9) Јавна дипломатија и стратешко комуницирање и 10) Комуницирање владиних и невладиних организација 11) Стратегије комуницирања еколошких покрета 12) Друштвени медији, кризе и стратешко комуницирање

Садржај практичне наставе

Семинари ће бити усмерени на једноставне студија случаја добрих примера стратешког комуницирања друштвених покрета, владиних организација, беспрофитинх организација, политичких, научних, здравствених организација. Стечена знања са теоријске наставе и из студија случаја студенти ће имати прилику да примене у изради кампања јавног заговарања. У оквиру практичне наставе радиће се на изради скица кампања јавног заговарања на интернету, у вези са неким актуелним локалним друштвеним проблемом у сферама попут науке, здравља и слично. Скице кампања ће се дискутовати и унапређивати кроз групни рад.

Литература

  1. Holtzhausen, D., & Zerfass, A. (2015). The Routledge Handbook of Strategic Communication. New York: Routledge. Legčević J.

  2. Legčević J. & Taučer K. (2014). Krizni menadžment u funkciji nove teorije menadžmenta. Osijek: Ekonomski vjesnik.

  3. Milojević, A. (2015). Dvosmerni-simetrični odnosi sa javnošću i digitalne komunikacione tehnologije: između teorije i prakse. CM: Časopis za komunikaciju i medije, 35, 81-101.

  4. Plenković, M. (2015). Krizno komuniciranje. Media, culture and public relations, 6, 113-118.

  5. Tafra-Vlahović, M. (2007). Utjecaj novih tehnologija na funkciju odnosa s javnošću. MediAnali: Međunarodni znanstveni časopis za pitanja medija, novinarstva, masovnog komuniciranja i odnosa s javnošću, 169-178.

  6. Tomić Z. & Milas Z. (2006). Strategija kao odgovor na krizu. Politička misao, 1, 137-149.

  7. Wilcox, L. D. et al. (2006). Odnosi s javnošću: Strategije i taktike. Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

  8. Јевтовић, З. Б., & Цебаловић, М. Д. (2018). ПОЛИТИЧКО КОМУНИЦИРАЊЕ И НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ ПР-А НА ДРУШТВЕНИМ МРЕ-ЖАМА У СРБИЈИ. Политичка ревија (XXX)XVII, 5-23

  9. Džihana, A., Šahinpašić, A. (2020). Medijska i informacijska pismenost i javno zagovaranje kojim se nastoji utjecati na javne politike. DHS 1 (10). str. 317-330.

  10. N. Radeljić, Ž. Jovanović. (2013). Priručnik za javno zastupanje. Fond za aktivno građanstvo: Podgorica.

  11. Van Dyke, M., and Dejan Verčič. "Public relations, public diplomacy, and strategic communication: An international model of conceptual convergence." The global public relations handbook: Theory, research, and practice (2009): 822-843.

  12. Van Ruler, B. (2018). Communication theory: An underrated pillar on which strategic communication rests. International Journal of Strategic Communication, 12(4), 367-381.

  13. Bentele, G., & Nothhaft, H. (2010). Strategic communication and the public sphere from a European perspective. International journal of strategic communication, 4(2), 93-116.

  14. Werder, K. P., Nothhaft, H., Verčič, D., & Zerfass, A. (2018). Strategic communication as an emerging interdisciplinary paradigm. International Journal of Strategic Communication, 12(4), 333-351.

  15. Hallahan, K., Holtzhausen, D., Van Ruler, B., Verčič, D., & Sriramesh, K. (2007). Defining strategic communication. International journal of strategic communication, 1(1), 3-35.

  16. Fredriksson, M., & Pallas, J. (2016). Diverging principles for strategic communication in government agencies. International Journal of Strategic Communication, 10(3), 153-164.

  17. Fredriksson, M., & Pallas, J. (2016). Characteristics of public sectors and their consequences for strategic communication. International Journal of Strategic Communication, 10(3), 149-152.

  18. Wiggill, M. N. (2011). Strategic communication management in the nonprofit sector: a simplified model.‐ Journal of Public Affairs, 11(4), 226-235.

  19. Strauss, N., Kruikemeier, S., van der Meulen, H., & van Noort, G. (2015). Digital diplomacy in GCC countries: Strategic communication of Western embassies on Twitter. Government Information Quarterly, 32(4), 369-379.

  20. Capriotti, P. (2013). Managing strategic communication in museums. The case of Catalan museums. Communication & society, 26(3), 98-116.

  21. Pedersen, P. M. (2013). Reflections on communication and sport: On strategic communication and management. Communication & Sport, 1(1-2), 55-67.

  22. Coombs, W. T. (2015). The value of communication during a crisis: Insights from strategic communication research. Business horizons, 58(2), 141-148.

  23. Coombs, W. T. & Holladay, S. J. (2014). How Publics React to Crisis Communication Efforts. Journal of Communication Management, 18(1): 40–57.

Методе извођења наставе

Настава ће се изводити у виду часова предавања, вежби и семинара, који ће бити усмерени на практичну примену стечених знања.