У оквиру програма обележавања годишњице, проф. др Невенка Жегарац учествовала је на панел дискусији о интеракцији високог образовања социјалног рада и развоја професије социјалног рада презентујући рад „Допринос високог образовања развоју професије социјалног рада“.

Поред свечаног и радног дела програма обележавања јубилеја, реализован је и важан радни састанак међународне групе у склопу прирпеме предлога пројекта неколико факултета из Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Ирске и Чешке за Ерасмус+ програм. Тема предлога пројекта се тиче развоја стручне праксе и образовања будућих социјалних радница и радника у контексту све већих друштвених, економских и других криза и непогода.

Посета Студијском центру социјалног рада је била и сјајна прилика за упознавање и стручну размену са колегама из региона, али и шире, из Хрватске, Словеније, Ирске, Чешке.

Срдачно се захваљујемо колегиницама и колегама из Загреба на позиву и организацији догађаја.

Говорници на трибини били су доц. др Ивана Јакшић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, дипломирана социјална радница Бојана Малиновска и дипломирани социјални радник и психотерапеут Дејан Цветковић.

Доценткиња др Ивана Јакшић истакла је да се са родним насиљем суочавамо свакодневно и на свим друштвеним пољима. Она је напоменула да је проблем позиција мушкарца у друштву која је постала датост кроз призму надмоћи. „Чин насиља може представљати и задовољење потребе мушкарца. Психологија није датост, насиље је увек појединачна одлука”, изјавила је доц. др Ивана Јакшић. Она је објаснила да је коначно решење раскид са патријархатом, али да је то веома дуг процес. Доценткиња је образложила да је важно зауставити насиље и започети ресоцијализацију починиоца.

Дипломирана социјална радница Бојана Малиновска изјавила је да не постоји апсолутна слобода избора због родне детерминисаности. Она је нагласила да је угрожен опстанак људи који не следе друштвене норме. „Самим рођењем затичемо се у одређеном систему и традиционално подењеним улогама између дечака и девојчица. Овакве норме имају своје преносиоце који промовишу такве родне улоге и чине да људи мисле да су такве норме природне”, рекла је Бојана Малиновска. Она је предочила да се насилник не рађа, већ постаје. Малиновска је подвукла да је важно истаћи појединачну одговорност за одређено понашање у друштву.

Дипломирани социјални радник и психотерапеут Дејан Цветковић објаснио је како изгледају групне терапије у Саветовалишту за брак и породицу. Он је рекао да се терапија састоји од двадесет и четири групне сеансе и да је преко три стотине мушкараца прошло кроз целокупни третман. ,,Терапија се састоји од признања, а онда и до налажења разлога због ког је мушкарац починио насиље у породици. Важно је рећи да се жене осећају сигурније док су мушкарци у програму, а да се проценат физичког насиља након терапије драстично смањује”, рекао је Дејан Цветковић. Он је додао да је праћење породица након изласка из програма велики изазов. Цветковић је закључио да су у друштву најчешће изједначени мушкост и насиље и да се то мора променити.

Модератор скупа је био студент Ђорђе Милићевић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду.

Задовољство нам је да вас позовемо на онлајн трибину на тему „Утицај друштвених концепата о улози мушкарца на одлуке, мере и заштиту од насиља у породици“, у организацији Факултета политичких наука Универзитета у Београду и волонтерског сервиса студената и практичара ФПН КонекТас, која ће се одржати у четвртак, 7. априла 2022. године од 13 до 15 часова.

Гости/панелисти сусрета биће:

• Др Ивана Јакшић, Факултет политичких наука Универзитета у Београду
• Бојана Малиновска, дипломирана социјална радница
• Дејан Цветковић. дипломирани социјални радник и психотерапеут

Модератор скупа: Ђорђе Милићевић, модератор скупа, студент ФПН-а

Скуп је пријављен Комори социјалне заштите.

Линк за пријаву на трибину: https://forms.gle/a25681vqE2aQeLHU9

Учешће на трибини је бесплатно. Број места је ограничен на 50 учесника/ца.

Добродошли!

Како си дошла на идеју да напишеш књигу Ничија?

Ничија је мој покушај да разумем дете које се измешта из своје породице и долази у Дом. Свакодневно сам гледала такве ситуације и нисам могла ни да замислим шта је у тим малим главама у тренутку када из свега познатог и блиског долазе у нешто ново, непознато без икога свог. Посматрала сам их један дан и схватила да они врло често играју игре улога, и помислила, зашто то не бих покушала и ја. Како сам волела да бележим њихове реченице које су ме некада стварно остављале без текста, то ми је послужило као база, и онда је некако само кренуло… Ставила сам се на место детета и проживљавала словима све оно што они проживљавају животом.

Ко је Мила?

Мила је представник деце која од свог најранијег детињства упознају систем социјалне заштите и њиме корачају онако како само они знају и умеју. Ја сам и на факултету кроз праксу и волонтирање упознала доста такве деце и све те животне приче сам спојила у једну.

Да ли деца у систему социјалне заштите имају прилику за бољи живот?

Данас није лако добити прилику ни за шта. Посебно не деци која одрастају у условима потпуно другачијим од оних које ми познајемо и на које смо навикли. Али поука ове књиге заправо и јесте то да се све може, ако се довољно жели. Волела бих када би до те деце стизале чешће овакве поруке. Да и они верују да могу, да не заврше сви лоше, да има и оних који свој живот преокрену на лепшу страну и поред свега ружног што су доживели.

Када си почела да пишеш и колико времена ти је требало?

Почела сам да пишем након завршетка приправничког стажа. Требало ми је скоро две године да завршим, јер сам проживљавала сваку емоцију коју бих написала, затим, правила сам паузу док сам била трудна, управо због тога, и онда сам, када сам добила ћерку, још јаче и боље разумела тај однос између мајке и ћерке који је стуб целе књиге, па сам добила елан да завршим.

Да ли је било тешко све то преточити на папир?

Ја много волим да пишем. Писање је за мене као терапија. Није ми било тешко да осмислим и преточим на папир колико ми је било тешко да по завршетку све то написано прочитам. Требало ми је времена да скупим снагу и опет прођем кроз свако слово.

Какве су реакције читаоца?

Реакције су веома позитивне и то ме много радује. Нисам ни замишљала да ће се Ничија читати у оволиком броју. Стижу ми утисци свакодневно. Велики број колега је прочитао књигу, добила сам позив да гостујем на нашем факултету, и све то ми је посебно драго, јер одатле је заправо све и кренуло. Сва љубав према социјалном раду.

С обзиром да си радила приправнички стаж у Дому за децу и омладину, да ли можеш укратко да нам пренесеш своје искуство?

Радила сам приправнички у Јуси. То је огранизациона јединица Звечанске за децу од три до седам година. Желела сам да то буде Дом за тај узраст и била сам много срећна када сам то и добила. Годину дана тамо је искуство које ћу памтити док сам жива. Сматрам да ми је та једна година значајнија него негде друго и пар. И мислим да је јако битно за нашу струку да се практично прође што више различитих области ( и рад са младима, и старима, и рад у Центру, НВО….) Наш факултет нам то и пружа, путем праксе, све четири године. И колико год то временски било, много значи. Некако не могу да замислим да неко ко ради у Центру нпр. нема апсолутно никакву представу како је то у Дому и обратно. Све је повезано и свако искуство значи.

Која ситуација је на тебе оставила најјачи утисак?

На мене је из Дома много ситуација оставило велики утисак и све их памтим. Неке од њих можете прочитати и у књизи.  Наравно измењене су и убачене у Милин живот, али све су то ситуације које су се догодиле различитој деци и које никада и нећу заборавити. Издвојићу сусрет два брата који су били раздвојени, а који је описан и у књизи, а који и данас памтим као један од најемотивнијих тенутака.

Шта би препоручила нашим студентима, будућим  социјалним радницима?

Колегама, односно будућим социјалним радницима, поручила бих да је наше занимање једно од оних које не може да ради свако. То је занимање које се ради разумом, срцем, душом… а сви знамо да то троје ретко сарађују. Да би били добри социјални радници прво морамо бити добри људи. А све око нас је кварљиво и све нас квари. Морамо да истрајемо и да ма колико било тешко не дозволимо да нестане баш оно нешто што нас је навело да се бавимо баш социјалним радом.Такође, да прођу што више праксе, из различитих области, како би видели шта њима највише прија. Нисмо сви за све, и не треба да будемо.

Припремила Данијела Павловић

Ива је истакла да је важно да имамо свест о сопственим уверењима, емоцијама и реакцијама, али да не занемаримо чињеницу да смо друштвена бића и да не склизнемо у размишљање „да је све до нас самих“. Систем и околности у којима се налазимо утичу на ниво стреса кроз који пролазимо.

Асертивност у (не)прихватању обавеза, прављење приоритета, умрежавање са људима са којима делимо исте вредности и тражење подршке су неки од начина бриге о себи о којима смо говорили на овом сусрету.

Захваљујемо се Иви на презентацији, коју је поделила са нама:

• три стуба бриге о себи 15.06.2020.

Захваљујемо се колегиници Жељки Бургунд на дељењу корисног и значајног истраживања о томе на који начин је организован живот деце за време пандемије COVID-19 у центрима за резиденцијални смештај у 13 земаља, чланица FICE International. У истраживању је учествовала и Србија.

Публикација је на енглеском језику.

• Residential care

Говорници на трибини су били Славица Ранисављевић Ковачев, психолошкиња из НВО Срце, Ивана Раковић Доброславић, социјална радница из Института за ментално здравље и Адриан Пездирц из иницијативе БолиМе која има активности у области промоције менталног здравља у Хрватској. Модераторка скупа је била Ивана Јакшић, психолошкиња са Факултета политичких наука УБ.

Онлине конференцији је присуствовало 65 учесника и учесница и овом приликом се захваљујемо свим гостима, учесницима/цама, као и модераторки психолошкињи Ивани Јакшић са Факултета политичких наука УБ.

Онлине скуп је пријављен Комори социјалне заштите и носио је за слушаоце 5 пасивних бодова.

Истакли бисмо оно што је наш гост Адриан рекао “Нема здравља без менталног здравља”, а додајемо да само кроз заједничке иницијативе (професионалаца из области менталног здравља и грађана/ки) можемо радити на превенцији и едукацији о овој важној теми за све нас.

Тим ФПН КонекТаС

Материјал је настао из цртица са сусрета, које делимо као један од видова психосоцијалне подршке помагачима и помагачицама.

Захваљујемо се гошћама, модераторки, волонтерима/кама, учесницима/цама и свима који су допринели настанку овог материјала!

ФПН КонекТаС тим

• ТЕХНИКЕ ЗА ПРЕВЛАДАВАЊЕ СТРЕСНИХ СИТУАЦИЈА

Како је пандемија коронавируса и даље актуелна, верујемо да ова база може да буде и даље користан ресурс у свакодневном социјалном рад са корисницима и корисницама, како у систему социјалне заштите, тако и другим системима где има потребе за применом услуга социјалног рада.

Овом приликом се захваљујемо свим сарадницима и сарадницам, практичарима и практичаркама, истраживачима и истраживачицама, волонтерима и волонтеркама, професорима и професоркама, и свим колегама и колегиницама који су несебично дали свој допринос у настанку и/или дељењу ових сјајних материјала.

Ваш ФПН КонекТаС

• БАЗА РЕСУРСА ВОЛОНТЕРСКОГ СЕРВИСА ФПН КОНЕКТАС септембар 2020.

“Желела сам да понудим друштву нешто више” био је њен одговор на наше питање зашто се определила за ову професију. Спаковавши своје амбиције, жеље, наде и младалачке снове одлучила је да се из родног Смедерева пресели у Чуруг, мало место у Бачкој. Ту је отпочео њен петогодишњи рад на пројекту помоћи особама са психичким потешкоћама у Дому за душевно оболела лица „Чуруг“.  Почетак каријере сматра јако емотивним периодом, с обзиром на изазове са којима се сусрела. Лоши услови у домовима, углавном затворене природе, потреба да се окружење, али и запослени едукују о важности рада на томе да се што већа подршка пружи особама са психичким потешкоћама, које су, нажалост, често невидљиве у друштву, због њихове немогућности да равноправно учествују у животу заједнице, и тако бивају одгурнути на маргине друштва, због чега је неопходно да се такав положај препозна и да се пружи адекватна подршка. Како би се изградило праведно друштво, мора се радити на томе да сви чланови поседују бар приближне могућности за властити развој и раст. У таквим околностима, дужност социјалног радника/це је да буде правични актер/ка који ће својим активностима да допринесе промени која има за циљ да директно утиче на побољшање положаја немоћних и угрожених грађана и грађанки. Маријана је, заједно са својим тимом, радила управо на томе.  Имала је прилике да буде део тима који подржава процес деинституционализације (прелазак са услуге домског смештаја на услуге у заједници), кроз програм становање уз подршку. Показало се да је овакав вид подршке оставио за собом добре резултате, јер су се особе са потешкоћама у психосоцијалном функционисању укључивале у заједницу, радило се на њиховом економском оснаживању по једном од кључних принципа у социјалном раду – метод помоћи до самопомоћи. Маријана нам је навела да је у таквим околностима неопходно имати изражен осећај за људе, развијену емпатију, интересовање и слух за потребе човека који тражи помоћ. Такође, један од сличних пројеката, у чијој реализацији учествује наша саговорница јесте и “Лицеулице” које спроводи се кроз удружење грађана “Патрија” из Новог Сада, којим се особама са потешкоћама  у психосоцијалном функционисању омогућава да се економски оснаже продајом часописа. Поред економског значаја од изузетне је важности да се омогући да остатак заједнице прошири сопствену свест, како би се омогућила боља интегрисаност особама које се сусрећу са овим проблемом. Маријана је навела да је проблем код људи који су смештени у различитим институцијама управо тај губитак поверења у себе, осећај изолованости, незадовољства, а да се њиховим укључивањем у заједницу кроз различите начине ради управо на подстицању задовољства, оснаживању, повећању самопоуздања и охрабривању.

Посао социјалног радника/це, нажалост, носи ризик са собом који се данас популарно назива и “burn out “или синдром сагоревања, који је знатно израженији код запослених који  раде у установама са особама потешкоћама у психосоцијалном функционисању, и када не постоји мрежа подршке у заједници, како за кориснике/це тако и за запослене. На то нам је и Маријана указала објаснивши да је њен унутрашњи компас упозоравао на то да је време да промени подручје свог рада. Тренутно, као што смо већ навели, ради у оквиру Дечијег села, али остаје активна у удружењу „Патрија“ где са тимом из  удружења, корак по корак, ради и даље на креирању друштвених промена.

Међутим, ово може бити изванредна лекција за будуће социјалне раднике/це, а то је да пратимо свој унутрашњи компас и да пратимо и своје потребе, јер једино тако можемо постићи жељене резултате. Сасвим је у реду да се промени циљна група или подручје деловања уколико нам се учини да је и у нашем животу дошло до одређених промена. “Однос са особом са којом радимо утиче на живот те особе” рекла нам је Маријана, те је управо из тих разлога јако важно да те односе негујемо и чувамо на здрав начин. За крај, упитали смо је, какве би поруке желела да упути будућим социјалним радницима и социјалним радницама, одговорила нам је:

“Будите слободни да изразите своју креативност и не заборавите да радите хуману ствар, која утиче и на нас и на кориснике, на добром сте путу, будите праведни.”

Ауторка: Тијана Кузмановић – студенткиња социјалне политике и социјалног рада и волонтерка ФПН КонекТаС платформе