Регионални онлајн вебинар / особе са инвалидитетом

Други регионални сусрет под покровитељством волонтерског тима ФПН КонекТаС, на тему “Примери добре праксе организација који раде са особама са инвалидитетом”, одржан је у четвртак, 25. јуна 2020.

Овај wебинар у потпуности су саме организовале студенткиње социјалног рада и социјалне политике, уједно и волонтерке КонекТаС-а, Алма Мустајбашич, Анђела Пејчић као и Тијана Момировић која је модерирала   wебинар. Практичарке и практичар који су били угошћени јављали су се из различитих места из региона, те смо имали прилике да чујемо Свјетлану Маријон из удруге „Замисли” (Република Хрватска), Тамару Гаћановић из УСЗ Центра за специјалистицке социјалне услуге „За мајку и дијете“ (Република Српска), Милицу Марђокић из  (“Удружења младих са хендикепом Црне Горе – АYДМ” (Црна Гора) као и Горана Ројевића, директор Хуманитарне организације “Дечје срце” (Република Србија).

Гошћа – уводничарка била је Свјетлана Маријон, представница удруге „Замисли“ која делује у Загребу.  Маријонова нас је увела у историју самог удружења као и кроз регуларна, свакодневна подручја деловања које ово удружење омогућава особама са инвалидитетом.

На самом почетку, Свјетлана Маријон се на месту председнице удружења „Замисли“ сусретала са разним новим проблемима, попут рапидног мењања организације рада, која скоро па и није била координисана „одозго“, већ су се оваква удружења морала сама прилагођавати новонасталој ситуацији.

„Велики је недостатак што се услуга особне асистенције и подршка особама са инвалидитетом у овом периоду свела на пуко сналажење удруга.„

Једна од противуречности које је Маријонова увидела, јесте што је држава у овом периоду дала финансијску подршку за одрживост радних места свима осим удружењима, те у том случају нису могле имати оправдавање плате запослених који су радили од куће, те нису добијали и никакву надокнаду од државе. Осим пандемије, у овом периоду простор на ком се ово удружење простире и где обавља своје активности, погодио је земљотрес, што је опет све само закомпликовало и учинило ситуацију тежом.

Друга гошћа која нам је представила активности свог радног места, била је Тамара Гаћановић из УСЗ Центра за специјалистицке социјалне услуге „За мајку и дијете“. Неопходност константог рада са децом која имају посебне потребе је од кључног значаја, те се управо у овој организацији стрепило од тога – а шта ако се сада све прекине и дође заустављања прогреса деце и до њиховог наглог регреса. Међутим, прилагођавање је протекло тако што су укључене у раду са децом нове методе, с тим и онлајн третмани.

„У току пандемије смо организовали онлајн третмане. Онлајн третмане су углавном радиле колегинице логопед и дефектолог, пратио се план и програм дјеце на начин на који је било могуће прилагодити исти виртуелним условима, а да не одступа превише од плана и програма који се користи у регуларним третманима. Управо сам у оваквим условима видјела на који начин „раде“ породице. Могућност разговора са дјецом онлајн нам је потпомогло да увидимо то на који начин они функционишу са члановима породице, на који начин манипулишу њима или на који начин родитељи манипулишу дјецом. То је било доста корисно јер смо увидјели неке недостатке при манервисању са дјецом, те смо организовали и онлајн третмане подршке родитељима гдје смо разговарали о томе како унапредити њихове родитељске вјештине.“

Социјална радница, Милица Марђокић нам је преставила рад Удружења младих са хендикепом Црне Горе – АYДМ, те и начине на које су се у току пандемије прилагодили новим условима рада.

„Удружење ради кроз шест програма и сваки од њих је наилазио на специфичне проблеме у току пандемије. На пример, програм за образовање и едукацију – пример за проблем који се јавио у току пандемије је да су студенти неретко добијали литературу онлајн, те су они студенти са оштећеним видом или слухом остали ускраћени за исте, односно нису били у форматима који су њима одговарали.“

Марђокићева нам је доста подробно у кратком временском периоду објаснила значај овог удружења за младе особе са хендикепом, те и упоређивала како се неке функције социјалне заштите разликују односно имају сличности у не/функционисању, са системима социјалне заштите из региона, а о чијим начинима рада је управо чула у току овог wебинара.

Из Републике Србије смо имали прилику да чујемо Горана Ројевића, директора хуманитарне организације “Дечје срце”. Ројевић нас је увео у регуларне делатности ове хуманитарне организације те упоредио рад организације у нормалним условима и у условима пандемије.

„Када је настала пандемија, нагло су настале мере које је држава спровела. Секретеријат за социјалну заштиту је у оквиру истих прекинуло било који контакт и услугу личних пратилаца за 450 деце са сметњама у развоју, што је изазвало велико незадовољство код родитеља те и код нас који ангажујемо људе који помажу тим особама. Даљом реорганизацијом дошли смо до тога да услуге које пружамо могу имати особе које то желе – те је 380 породица за време пандемије користило услуге личних пратилаца детета.“

Ројевић је такође споменуо да су запослени у овом периоду били обавезни да дају податке о кретању, здравственом стању итд. не би ли се водила евиденција о стањима запослених, стога је документација која се морала достављати била нешто сложенија него раније и одузимала је доста времена. За децу која нису имале услуге личних пратилаца, организован је инфо центар, који је допринео да деца остану у контакту са запосленима те да се не осећају изолованим.

Након излагања представника организација уследио је дискусиони део wебинара. Учесници wебинара као и слушаоци могли су постављати питања гостима, те се и сами јављати и делити искуства која су они имали у току пандемије.

Невидљивост особа са хендикепом је и у току нормалног стања веома деликатан проблем. Начин на који су се наши гости заједно са својим колективима изборили са свим недаћама које су их задесиле и које још увек у некој мери трају, ставио нам је до знања да се ипак та невидљивост и потлаченост права особа са инвалидитетом не ставља баш свуда у последњи план, те можемо само упијати оно најбоље из њихових искустава и размишљати о неким противуречностима и како их решити. За практичаре/практичарке је овај wебинар био веома подржавајући јер су могли увидети да – нису сами – да се чак и у региону могу видети слични ако не и исти обрасци са којим се њихове колеге и колегинице суочавају, а којима они проналазе решење.

У оквиру циклуса разговора на теме менталног здравља 29.06. у 18х ћемо разговарати на Зоом платформи на тему: “Фактори резилијентности и посттрауматски раст у контексту Цовид-19”.

Наше гошће су:

– доц. др Анита Бургунд Исаков испред Факултета политичких наука УБ. која ће нам објаснити овај појам и зашто је важно да причамо о резилијентности данас.

– др Милица Лазић- психолошкиња и истраживачица на одсеку за психологију Филозофског факултета у Новом Саду ће представити досадашње налазе истраживања које је радила са колегама (проф.др Вељком Јовановићем и др Весном Гаврилов Јерковић) под називом “Резилијентност у контексту пандемије Цовид-19”.

– др Тијана Мировић, психолошкиња и психотерапеуткиња и једна од уредника сјајне књиге “Траума, наша прича” ће говорити о посттрауматском расту уз осврт на смернице за помагаче.

Он-лине сусрет ће модерирати испред ФПН Конектас тима, дипл. социјална радница и психодрамска саветница Ивана Сератлић.

Линк за пријаву:

https://zoom.us/meeting/register/tJ0vcuCupz0oE9FSB_aqIagYGdxxaUfYpHJ1

Александра Томић, волонтерка ФПН КонекТаС