Вести

, ,

Одржан Традиционални сусрет дипломираних социјалних радника

На Факултету политичких наука одржан је Традиционални сусрет дипломираних социјалних радника у петак, 1. јуна 2018. године.

Сусрет је отворила проф. др Ана Чекеревац, која се захвалила присутнима на доласку у великом броју и подсетила на то да је идеја професора који су иницирали овај вид окупљања социјалних радника била одржавање веза између Факултета и његових дипломираних студената. Она је додала и да се од ове године Сусрет организује у форми националног научно-стручног скупа, с чим у складу су и извршена одређена прилагођавања у његовој структури. Скуп је био намењен стручним радницима у социјалној заштити и члановима академске заједнице који се баве темама из области социјалне политике и социјалног рада, док је на скупу учешће узело више од 170 учесника.

Декан Факултета, проф. др Драган Симић, обратио се присутнима речима: „Факултет политичких наука се поноси свима вама и поноси се својим Одељењем за социјалну политику и социјални рад“. Он је изнео својевремено постојеће бојазни о томе, како ће се једно овакво Одељење уклопити у структуру Факултета који се бави политикологијом, уз опаску да су те сумње одавно развејане, те да Сусрет дипломираних социјалних радника представља одличан пример за окупљања која организују остала Одељења.

Након што је декан пожелео присутнима и организаторима плодоносан рад, формирано је радно председништво у саставу: проф. др Ана Чекеревац, која је била и модератор скупа, мр Сања Кљајић из Републичког завода за социјалну заштиту, проф. др Јасна Вељковић, Весна Трбовић, социјална радница и супервизорка у Центру за социјални рад Стара Пазова и мр Јованка Вуковић, заменица Омбудсмана за децу Републике Српске.

Проф. др Јасна Вељковић је своје излагање Супервизија у социјалном раду започела кратким појашњењем најважнијих термина и појмова, те се осврнула на то да је супервизија предвиђена стратешким документима о развоју социјалне заштите, као подршка водитељима случаја, у сврху креирања окружења у ком они могу ефикасно и ефективно да раде са корисником. Упркос законском основу, пракса је дивергентна, као и што се јављају разне дилеме по питању тога, да ли обједињавање три функције супервизора обезбеђује да социјални радници постану рефлектујући практичари који се развијају. Према њеном мишљењу, у пракси је занемарена подржавајућа улога супервизора, као и што је неопходно развијати механизме подршке водитељима случаја, не само кроз супервизију, него и на друге начине.

Весна Трбовић, социјална радница и супервизорка у Центру за социјални рад Стара Пазова је у свом излагању о Изазовима и могућностима супервизије у социјалном раду представила нормативни контекст и циљеве супервизије, њене ефекте, те изазове и дилеме који су јављају у пракси. Она је указала на то да постоје разлике, са становишта испуњености различитих функција супервизора. Њихова административна улога сасвим извесно, у потпуности се реализује у Центрима за социјални рад. Подржавајућа улога, која обухвата стварање хармоничних односа и спречавање сагоревања, реализује се делимично. Едукативно-развојна улога, која се садржи и у преносу сопствених знања кроз групни рад, остављена је ентузијазму и индивидуалним напорима супервизора. Као најважније изазове, Весна Трбовић је идентификовала: двојне и вишеструке улоге супервизора, недовољно простора за едукативно-развојну улогу, перспективу угрожености и свесност о утицајима. Она је указала на бројна питања, међу којима нарочито то да Центри за социјални рад запошљавају испод стандардан број стручних радника, те да је нужно узети у обзир општи контекст у ком супервизори у Центрима раде.

О Изазовима супервизије у систему социјалне заштите Србије говорио је Милан Самарџија из Републичког завода за социјалну заштиту, између осталог, са аспекта супервизијске подршке коју пружа Завод. Он је указао на то да су стручњаци Завода учествовали у креирању обука за супервизију, као и да се концепт подршке коју пружа Завод заснива на интегративној и на организацијској супервизији. Милан Самарџија излагао је и о интерној и о екстерној супервизији, а затим и о формама подршке које пружа Завод: супервизорски рад, едукативно-радионичарски рад и интервентни рад. Као главне изазове, он је навео: преоптерећеност супервизора послом, уз парадокс да постоји одређен број квалификованих супервизора који тај рад (више) не обављају; недовољна спремност водитеља случаја за супервизију њиховог рада; преношење „посла“ на супервизора, када су случајеви „тешки“; недовољно давање простора супервизорима унутар организационе структуре Центара за социјални рад.

О Екстерној супервизији као механизму управљања системом социјалне заштите говорио је мр Божидар Дакић, Директор Републичког завода за социјалну заштиту. Као разлоге у прилог развијања екстерне супервизије, навео је: усложњавање послова које захтева додатну подршку; плурализацију и децентрализацију који увећавају потребу за синхронизацијом; равноправност грађана, која захтева уједначавање праксе; те све динамичније промене у друштву. Размишљања о екстерној супервизији, започета су када се увидело да су традиционални начини управљања немоћни, те да је неопходно креирати нови концепте. Божидар Дакић сачинио је и листу послова које би могао да обавља екстерни супервизор: да доприноси примени стандарда пружања услуге; да координира и усклађује праксу; да доприноси адекватном спровођењу стручних поступака и административних процедура од значаја за социјалну заштиту; да учествује у реализацији програма унапређења социјалне заштите; да спроводи мере социјалне заштите. Очекивани позитивни резултати били би: равномерно доступна стручна подршка у реалном времену; структурна интеграција система; уједначена пракса; проток информација; повећана ефикасност и ефективност. Истовремено, постоје и одређени ризици, међу којима је он навео, бирократизацију, трансфер одговорности и недовољне квалификације екстерних супервизора.

Мирјана Николић је испред Коморе социјалне заштите је говорила на тему Лиценце за обављање супервизијских послова. Најпре је указала на разлоге и предности лиценцирања у систему социјалне заштите у Републици Србији, наводећи врсте лиценци које Комора социјалне заштите као независна и професионална организација издаје запосленим стручним радницима и стручним сарадницима у социјалној заштити. У оквиру овог излагања, представљени су услови за издавање лиценце за обављање супервизијских послова, као и услови и начин за обнављање ове лиценце. Нагласила је да у националном контексту недостају конференције које се баве супервизијом. Излагање је закључено представљањем реализованих активности Коморе социјалне заштите и најавом будућих конференција и издавачке делатности Коморе.

Ива Бранковић, асистенткиња на Факултету за медије и комуникације са Департмана за социјални рад, излагала је на тему Пракса заснована на доказима у супервизији у социјалном раду. Након дефинисања концепта праксе засноване на доказима, указала је на специфичности праксе засноване на доказима у супервизији. Истакла је да се применом овог приступа омогућава разумевање процеса и проналажење најбољих начина за унапређење ефективности у раду професионалаца, рефлектовање сопственог професионалног искуства, као и преношење искуства и креирање примера добре праксе. У овом излагању представљена су истраживања о супервизији у свету и Републици Србији, и указано је на основне налазе истраживања о ефективности супервизије. На основу ових истраживања, Ива Бранковић је отворила низ питања о преиспитивању постојеће праксе супервизије и потребама за продубљеним истраживањима фактора који утичу на супервизијски процес.

Бојан Вуковић из Центра за заштиту одојчади, деце и омладине је презентовао заједнички рад који је написао са Невеном Чаловском и Десанком Нагулић на тему Етичких дилема у супервизији – пракса социјалног рада. Системска породична терапија својим уважавањем контекста и уважавањем различитих перспектива, као и својим етичким дилемама, може да представља користан модел у супервизији у пракси социјалног рада. Важна етичка питања која се постављају пред супервизора у пракси социјалног рада су који модел супервизије преферира и који модел процењује као етички оправдан и користан. У првом плану су отвореност за различита искуства и различите перспективе, спремност да се уважи контекст рада и контекст живљења, имајући у виду ограничења праксе и различите улоге социјалног радника (социјална контрола, саветодавна улога, терапеут, помагач).

Проф. др Јасна Вељковић је, осим уводног излагања, имала излагање и о Креативној супервизији која до сада није била заступљена у стандандардним програмима едукације за супервизију. Креативне и експресивне технике, са својим специфичностима примене у процесу едукације из супервизије, служе за изградњу симетричног односа у супервизији, како би оба учесника добила осећање вредности. Примена креативних техника отвара један нови део супервизанта и прави контакт са „унутрашњом“ мудрошћу. Поступци који се применују у овој врсти супервизије укључују: латерално мишљење, имагинацију и фантазију. Примена покрета, акције, метафора, експресивних средстава, подстиче десну хемисферу на активност, освешћује супервизантов доживљај његовог клијента, освешћује самог супервизанта. А освешћивање је покретач промене, закључила је она.

Др Вера Деспотовић, са Факултета за медије и комуникације, представила је специфичан супервизијски приступ у форми Супервизијске подршке водитељима Психосоцијалног програма за починиоце насиља у партнерским односима у систему социјалне заштите. У оквиру овог излагања представљен је модел супервизијске подршке водитељима психосоцијалног програма третмана са починиоцима насиља који се у Србији спроводи од 2012. године. С обзиром на то да се ради о увођењу једне високо специјализоване услуге, која није препозната на системском нивоу, за обезбеђивање квалитета и одрживости овог програма неопходна је стручна подршка његовим пружаоцима. Модел се састоји из три области рада: супервизијске, консултативно-организационе и административне подршке. Као најчешће теме које се јављају током процеса супервизије и подршке у имплементацији ове услуге, Вера Деспотовић је навела: прелиминарну процену корисника; познавање насиља као феномена; квалификације и искуство терапеута; лични стил терапеута; процену успешности третмана; етичку дилему, да ли је оправдано радити са починиоцама насиља и рад са отпорима у окружењу.

Др Емина Борјанић Болић своје излагање о Викаријској трауми и шта с њом? започела је указивањем на то да викаријска траума представља једну од низа области које треба подржати супервизијом. Разлог томе свакако је тај што се викаријска траума може превенирати, тако да је супервизија изузетно важна. Како може бити трауматизован појединац, истакла је она, тако може бити трауматизована и институција: тада је институција спора, трома, закочена и има осећај жртве. Како би се предупредила појава викаријске труме, у литератури се предлазе да супервизија обезбеди емоционално растерећење и увиде у процесе који се дешавају у самим професионалцима.

Излагање о Супервизији теренске праксе студената социјалног рада др Јелене Танасијевић са Факултета политичких наука било је финално излагање на Сусрету. Она је указала на светске стандарде за образовање у социјалном раду у складу са којима је студентима социјалног рада потребно обезбедити супервизију на сваких 35 сати праксе, и то у трајању од најмање два сата, од чега један сат индивидуалне супервизије. Наша пракса показује одређене дивергенције, када је у питању супервизија коју ментори пружају студентима, при чему се значај подржавајуће функције ментора не може довољно нагласити за студенте. Она је представила и ставове студената, као и ментора, о супервизији практичног рада.
У дискусији након завршетка излагања, јавила су се три говорника. Сусрет је протекао у професионалној, колегијалној и пријатељској атмосфери. Слушаоци су позвани на размену мишљења и у периоду након завршетка Сусрета, док им је напоменуто да ће целовити текстови излагање бити доступни у штампаној форми.