Вести

Одржана конференција Ψа и култура III – Ерос и Танатос

Трећа по реду конференција Психоанализа и култура, ове године на тему „Ерос и Танатос”, одржана је на Факултету политичких наука. Тема конференције надахнута је теоријом Сигмунда Фројда, а организовао ју је Центар за британске студије Факултета политичких наука. Скуп је организован поводом 80 година од смрти Сигмунда Фројда који је умро у Лондону 23. септембра 1939. Првобитан план био је да се овакви скупови организују једном у две године, али се на иницијативу проф. Чедомира Чупића и проф. Љубомира Ерића организују кадагод се стекну услови. Први скуп под насловом „Актуелност Фројдове мисли” одржан је 2016., а други скуп 2017. имао је две тематске целине које су се односиле на мисао Вилхелма Рајха и на психоанализу вође. Са ова два скупа објављени су зборници. Скупови Психоанализа и култура баве се утицајем несвесног на друштвену стварност и културу и окупљају све стручњака који примењују било који од динамчких психолошких теорија у теоријском или пркатичном раду.

На отварању конференције говорили су професор Факултета политичких наука Слободан Г. Марковић и професор Универзитета у Београду у пензији Жарко Требјешанин, који су били и иницијатори организације овог скупа. Професор Марковић истакао је како је од великог значаја што је ова конференција организује трећи пут. „Факултет политичких наука је показао склоност за мултидисциплинарно разматрање друштвених, политичких и културних појава и зато дугујемо велику захвалност Факултету за организацију овог скупа“, објаснио је професор Марковић. Професор Жарко Требјешанин истакао је велики значај овог скупа за допринос изучавања психоаналитичке теорије. „Ова конференција окупља велике стручњаке и данас ћемо имати прилику да чујемо много занимљивих излагањaинспирисана Фројдовом теоријом“, оценио је професор Требјешанин.

Први панел под називом ,,Фројд као наш савременик“, отпочео је излагањем проф. др Петра Јевремовића са Филозофског факултета Универзитета у Београду. На тему ,,Психоаналитичка теорија на маргинама Великог рата“, професор Јевремовић имао је интересантна опажања. ,,Фројд је иницијално своју психоанализу дизајнирао као врло камерну ствар. То је нешто што, како сам каже, не трпи посматраче, то је нешто што је између двоје људи“, објашњава Јевремовић. Он је анализирао белешке психијатра Мартина Папенхајма о разгорима с Гаврилом Принципом у Терезину 1916. и дао своје претпоставке како су те белеше могле да утичу на Фројда и психоанализу. Проф. др Гаљина Огњанов с Економског факултета, одржала је предавање о вези Фројдове психоанализе и данашњих начина оглашавања, али и њену уплетеност у развој односа с јавношћу. ,,Десио се велики заокрет у теорији и пракси односа с јавношћу када је ‘прогресивну еру’ у домену публицитета заменила модерна ера ‘манипулације емоцијама’. Прогрeсивна ера била je заснована на изношењу објективних чињеница, док је ера манипулације осећањима настала тако што је група људи разумела како да емоције масе усмери на остварење жељеног циља“, указала је професорка Огњанов. Она је појаснила и начин на који се Фројдова теорија, преко његовог сестрића Едварда Бернајза, пионира у области односа с јавношћу и пропаганде,  утицала на развој комуникације с јавношћу. Доц. др Наташа Шофранац са Филозофског факултета у Београду говорила је на тему ,,Шекспир и психоаналитичка тумачења“, анализирала је Шекспирове ликове са становништва психоаналитичке теорије као и уопштено утицај који ова теорија има на књижевност, њена тумачења и развој. Проф. др Новица Милић са Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, у склопу теме ,,Фројд и Срби у XXI веку”, довео је у везу Фројда и Србе. ,,Моје питање је шта би рекао Фројд да се сви Срби сада поређају на један кауч. То не можемо знати, али можемо завирити у његове списе у којима говори о руљама”, нашалио се Милић. Он је у наставку објашњавао Фројдове теорије послушности масе и изнео да је најчешћа и најкомпактнија маса она која се креће око половине укупне масе становништва. Он је анализирао и какав ефекат може да има митско на стање једне групе. Модератор првог панела био је професор емеритус Факултета политичких наука др Вукашин Павловић.

На другом панелу под називом „Од Ероса ка Танатосу“ говорници су подробније анализирали појам Ероса и његов однос са Танатосом. Слободан Николић из Центра за дубинско разумевање снова ИМАГО истакао је да се неуропсихоанализа бави психичким функцијама и да снови представљају спонтани израз ума, те да уколико разумемо феномене снова – можемо разумети читав концепт психопатологије. Указао је на примере емпиријске потврде појединих Фројдових налаза у неруопсихоанализи, и најавио је и прво објављивање књиге из овог домена на српском језику. Проф. др Жарко Требјешанин нагласио је да је појам ероса од великог значаја за психоанализу. „Ерос је социјални мотив који тежи повезивању јединица живота у веће целине. Он је лепак који везује појединце у социјалним заједницама“, казао је професор Требјешанин. Професорка Универзитета у Београду у пензији др Јелена Ђорђевић оценила је да су Ерос и Танатос покретачке силе светковања и да су саме светковине апсолутна константа која жилаво опстаје кроз целокупну историју. Душан Маљковић, докторанд на Филозофском факултету, говорио је о споју ероса и танатоса на примеру случаја из 1990-их када је харала епидемија сиде у геј популацији САД.

Трећи панел под називом „Нагон смрти и друга топика“, отворио је модератор проф. др Жарко Требјешанин и објаснио како нагон смрти утиче на живот човека. Професор Факултета политичких наука у пензији др Чедомир Чупић нагласио је да се нагон живота код људи испољава у бучности, а нагон смрти у тишини. Професор др Миланко Говедарица са Филизофског факултета истакао је да код многих мислилаца постоји теза о томе да је духовна култура, у коју сврставамо религију, филозофију и морал деструктивна по живот, али да никада није доказана та веза између духовне културе и смрти. Професор др Слободан Г. Марковић излагао је на тему како је Фројдова првобитна теорија о начелу задовољства као општем психичком начелу еволуирала према дулазиму нагона (ерос – нагон смрти). Ту еволуцију пратио је кроз хронолошки след Фројдових дела и преко обимне Фројдове преписке с члановима Таjног комитета. Посебно је указао на централност Фројдовог страха од смрти у овом периоду (1908-1920). Милан Попов са Института за филозофију и интердисциплинарне студије указао је да је нагон живота нагон за нешто, док је нагон смрти против нечега што представља негативну мотивацију која покреће човека исто колико и позитивна мотивација. Он се осврнуо и на налазе неуропсихоанализе и њихов допринос разумевању психичких процеса али и указао да је поједине проблеме и недоумице могуће разрешити само интердициплинарним приступом.

Проф. Жарко Требјешанин и Слободан Г. Марковић најавили су, на крају, припрему трећег зборника Психоанализа и култура.