Сећање на уредника Времена Драгољуба Жарковића: Европо држи се – долазимо!
На данашњи дан пре четири године преминуо је један од оснивача и главни и одговорни уредник „Времена“ Драгољуб Жарковић.
Овим поводом редакција недељника Време објавила је поново његов текст „Зоом“ од пре десет година, „из ког се види до које мере се Србија у међувремену са места померила није“.
На Бабин дан, први по Светом Јовану, почели су преговори између Србије и ЕУ о придруживању. Историјски дан, што би рекли наши, а том фолклору, згодном за телевизијске дневнике, придружио се и Штефан Филе, европски комесар за порођајне случајеве као што је наш.
У једном од упутстава за читање црквеног календара пише: „Да нико, а посебно животно важан, није заборављен у празновању, потврђује празник који се одржава 21. јануара под називом Бабин дан. Баба, која може да оличује и Прамајку, обично искуснија старија жена, била је она драгоцена особа која је помогла породиљи у порађању новог људског бића, дакле, по народном – бабица. Некад је у књигама рођених при уписивању новорођенчади обавезно навођено и име ове важне личности.“
Бабице европске Србије несумњиво су Александар Вучић и Ивица Дачић. Томислав Николић, који се све мање пита, придружио им се на Твитеру. Али, нису бабице одговорне за порођај. Напротив. Док год су могли, пружали су отпор. А онда им се просветлило.
Има и она банална народна о много бабица и килавој деци, али томе служе избори, да се ствар рашчисти. Тим пре што ће до порођаја тешко обојица опстати на политичкој сцени.
Србија је почела преговоре о европским стандардима „од Косова* до врсте сијалица у домаћинствима“ с тим што је нагласак на – Косову*.
Наши би да пођу од лакших поглавља, од сијалица, рецимо, али ЕУ се држи Косова* као пијан плота и колико сутра ако мрднемо од духа Бриселског споразума, много ширег и судбоноснијег него оно што смо до сада о томе читали, они имају механизам да преговоре замрзну или прекину, док ови наши немају ништа, осим да подрже Војислава Коштуницу који и даље мисли да је могућа идеја и политика политичке неутралности.
Скочили смо у историју и нек нам је Бог у помоћи, с овима који нас сада воде, а лепо признају да су грешили док се нису опаметили. Ко је преспавао рушење Берлинског зида, па га је камен с те белосветске баријере тек недавно треснуо у главу, а после сазревао у еврофанатика, склон је вероватно и брзим преговорима на уштрб одрживих решења.
Европа је послала јасан сигнал да им је Косово* најважнија тачка и одредница српског европског ентузијазма и тиме јасно испољила оно што је одликује – један веберовски протестантски прагматизам који нам је толико недостајао, а још је више недостајао овим новопеченим барјактарима европске идеје.
Страх ме је да у случају Србије идеја европејства с истом брзином с којом је прихваћена може да буде и напуштена. Ко је једном ћурак окренуо наопако, искуство нас учи, може га поново преметнути и може га преметати док се не похаба.
Руку на срце, нису исти дубљи и реални интереси преговарача. Док људи у Србији очекују да ће пут ка финалу преговора с Европом „сваког дана у сваком погледу“ мењати нашу политичку и јавну сцену у бољем правцу, они с друге стране стола очекују да се дефинишемо у границама без Косова и да се правимо да не познајемо Милета Додика. Још да уђемо у НАТО па да будемо идеални партнери са све штедљивим сијалицама.
Нисам ја мрзовољан према Европи. Напротив. Мислим да је поштено да народ за неких, шест, осам или десет година о прикључењу Европској унији одлучује на референдуму. Нама би, у међувремену, Европа требало више да се допадне него што нам се сада допада.
Лепота, уосталом, није у циљу, већ у путовању и, ако за ових десетак година путовања ка Европи Србија буде пристојнија и уљуђенија земља, на тај пут се треба отиснути развијених једара…
Подсетимо, Драгољуб Жарковић, оснивач је „Времена“ и његов главни уредник од 1991. године.
Пре тога био је новинар и уредник у новинским кућама „Политика“ (1974–1987) и „Борба“ (1987–1990). Био је радијски коментатор „Слободне Европе“ (1993–1998), сарађивао је са WДР (Немачки народни радио) и повремено писао за читав низ листова у Европи (италијанска „Република“, аустријски „Стандард…)
Усавршавао се у САД као гост Удружења америчких уредника.
Био је аутор више телевизијских емисија и пројеката. Касније током каријере био је стални колумниста дневног листа „Политика“ и предавач на Факултету политичких наука где је био и члан Савета факултета.
Био је први председник Удружења професионалних новинара Србије из кога је касније настало Независно удружење новинара Србије и почасни члан више међународних медијских асоцијација. Године 2016. објавио је „Напредну књигу“ са поднасловом „Године успона Александра Вучића“.
Извор вести и фотографије: https://n1info.rs/vesti/secanje-na-urednika-vremena-dragoljuba-zarkovica-evropo-drzi-se-dolazimo/
