Књига Ничија – првенац младе социјалне раднице Бојане Татовић Бојовић

Књига Ничија, првенац младе социјалне раднице Бојане Татовић Бојовић, недавно се нашла пред читалачком публиком широм Србије. После једногодишњег искуства у Дому за децу без родитељског старања Драгутин Филиповић Јуса у Београду, где је радила као приправник, написала је књигу на основу својих искустава и осећања према малишанима из дома. Имали смо прилику да разговарамо са Бојаном о девојчици Мили, која се труди да заборави, опрости и изгради лепши и бољи живот. У наставку, прочитајте интервју са нашом драгом колегиницом Бојаном.

Како си дошла на идеју да напишеш књигу Ничија?

Ничија је мој покушај да разумем дете које се измешта из своје породице и долази у Дом. Свакодневно сам гледала такве ситуације и нисам могла ни да замислим шта је у тим малим главама у тренутку када из свега познатог и блиског долазе у нешто ново, непознато без икога свог. Посматрала сам их један дан и схватила да они врло често играју игре улога, и помислила, зашто то не бих покушала и ја. Како сам волела да бележим њихове реченице које су ме некада стварно остављале без текста, то ми је послужило као база, и онда је некако само кренуло… Ставила сам се на место детета и проживљавала словима све оно што они проживљавају животом.

Ко је Мила?

Мила је представник деце која од свог најранијег детињства упознају систем социјалне заштите и њиме корачају онако како само они знају и умеју. Ја сам и на факултету кроз праксу и волонтирање упознала доста такве деце и све те животне приче сам спојила у једну.

Да ли деца у систему социјалне заштите имају прилику за бољи живот?

Данас није лако добити прилику ни за шта. Посебно не деци која одрастају у условима потпуно другачијим од оних које ми познајемо и на које смо навикли. Али поука ове књиге заправо и јесте то да се све може, ако се довољно жели. Волела бих када би до те деце стизале чешће овакве поруке. Да и они верују да могу, да не заврше сви лоше, да има и оних који свој живот преокрену на лепшу страну и поред свега ружног што су доживели.

Када си почела да пишеш и колико времена ти је требало?

Почела сам да пишем након завршетка приправничког стажа. Требало ми је скоро две године да завршим, јер сам проживљавала сваку емоцију коју бих написала, затим, правила сам паузу док сам била трудна, управо због тога, и онда сам, када сам добила ћерку, још јаче и боље разумела тај однос између мајке и ћерке који је стуб целе књиге, па сам добила елан да завршим.

Да ли је било тешко све то преточити на папир?

Ја много волим да пишем. Писање је за мене као терапија. Није ми било тешко да осмислим и преточим на папир колико ми је било тешко да по завршетку све то написано прочитам. Требало ми је времена да скупим снагу и опет прођем кроз свако слово.

Какве су реакције читаоца?

Реакције су веома позитивне и то ме много радује. Нисам ни замишљала да ће се Ничија читати у оволиком броју. Стижу ми утисци свакодневно. Велики број колега је прочитао књигу, добила сам позив да гостујем на нашем факултету, и све то ми је посебно драго, јер одатле је заправо све и кренуло. Сва љубав према социјалном раду.

С обзиром да си радила приправнички стаж у Дому за децу и омладину, да ли можеш укратко да нам пренесеш своје искуство?

Радила сам приправнички у Јуси. То је огранизациона јединица Звечанске за децу од три до седам година. Желела сам да то буде Дом за тај узраст и била сам много срећна када сам то и добила. Годину дана тамо је искуство које ћу памтити док сам жива. Сматрам да ми је та једна година значајнија него негде друго и пар. И мислим да је јако битно за нашу струку да се практично прође што више различитих области ( и рад са младима, и старима, и рад у Центру, НВО….) Наш факултет нам то и пружа, путем праксе, све четири године. И колико год то временски било, много значи. Некако не могу да замислим да неко ко ради у Центру нпр. нема апсолутно никакву представу како је то у Дому и обратно. Све је повезано и свако искуство значи.

Која ситуација је на тебе оставила најјачи утисак?

На мене је из Дома много ситуација оставило велики утисак и све их памтим. Неке од њих можете прочитати и у књизи.  Наравно измењене су и убачене у Милин живот, али све су то ситуације које су се догодиле различитој деци и које никада и нећу заборавити. Издвојићу сусрет два брата који су били раздвојени, а који је описан и у књизи, а који и данас памтим као један од најемотивнијих тенутака.

Шта би препоручила нашим студентима, будућим  социјалним радницима?

Колегама, односно будућим социјалним радницима, поручила бих да је наше занимање једно од оних које не може да ради свако. То је занимање које се ради разумом, срцем, душом… а сви знамо да то троје ретко сарађују. Да би били добри социјални радници прво морамо бити добри људи. А све око нас је кварљиво и све нас квари. Морамо да истрајемо и да ма колико било тешко не дозволимо да нестане баш оно нешто што нас је навело да се бавимо баш социјалним радом.Такође, да прођу што више праксе, из различитих области, како би видели шта њима највише прија. Нисмо сви за све, и не треба да будемо.

Припремила Данијела Павловић