Унутрашњи компас
Отфрид Хефе, један од најистакнутијих немачких и европских филозофа, разматрао је појам правде и шта он као такав, представља за друштво. У свом закључку наводи да је правда једна од фундаменталних вредности индивидуалног и друштвеног живота, а да су од ње једино важнији осећај за заједницу и пријатељство. Управо је питање правде, оно што је пратило разговор са нашом саговорницом Маријаном Ристић. Маријана је дипломирана социјална радница, тренутно запослена у установи за децу и омладину Дечије село “Др Милорад Павловић” у Сремској Каменици. Са Маријаном смо разговарали о мотивима који су је навели да се определи за професију социјалне раднице, њеној досадашњој каријери, кључним моментима и вредностима којима се водила кроз праксу.
“Желела сам да понудим друштву нешто више” био је њен одговор на наше питање зашто се определила за ову професију. Спаковавши своје амбиције, жеље, наде и младалачке снове одлучила је да се из родног Смедерева пресели у Чуруг, мало место у Бачкој. Ту је отпочео њен петогодишњи рад на пројекту помоћи особама са психичким потешкоћама у Дому за душевно оболела лица „Чуруг“. Почетак каријере сматра јако емотивним периодом, с обзиром на изазове са којима се сусрела. Лоши услови у домовима, углавном затворене природе, потреба да се окружење, али и запослени едукују о важности рада на томе да се што већа подршка пружи особама са психичким потешкоћама, које су, нажалост, често невидљиве у друштву, због њихове немогућности да равноправно учествују у животу заједнице, и тако бивају одгурнути на маргине друштва, због чега је неопходно да се такав положај препозна и да се пружи адекватна подршка. Како би се изградило праведно друштво, мора се радити на томе да сви чланови поседују бар приближне могућности за властити развој и раст. У таквим околностима, дужност социјалног радника/це је да буде правични актер/ка који ће својим активностима да допринесе промени која има за циљ да директно утиче на побољшање положаја немоћних и угрожених грађана и грађанки. Маријана је, заједно са својим тимом, радила управо на томе. Имала је прилике да буде део тима који подржава процес деинституционализације (прелазак са услуге домског смештаја на услуге у заједници), кроз програм становање уз подршку. Показало се да је овакав вид подршке оставио за собом добре резултате, јер су се особе са потешкоћама у психосоцијалном функционисању укључивале у заједницу, радило се на њиховом економском оснаживању по једном од кључних принципа у социјалном раду – метод помоћи до самопомоћи. Маријана нам је навела да је у таквим околностима неопходно имати изражен осећај за људе, развијену емпатију, интересовање и слух за потребе човека који тражи помоћ. Такође, један од сличних пројеката, у чијој реализацији учествује наша саговорница јесте и “Лицеулице” које спроводи се кроз удружење грађана “Патрија” из Новог Сада, којим се особама са потешкоћама у психосоцијалном функционисању омогућава да се економски оснаже продајом часописа. Поред економског значаја од изузетне је важности да се омогући да остатак заједнице прошири сопствену свест, како би се омогућила боља интегрисаност особама које се сусрећу са овим проблемом. Маријана је навела да је проблем код људи који су смештени у различитим институцијама управо тај губитак поверења у себе, осећај изолованости, незадовољства, а да се њиховим укључивањем у заједницу кроз различите начине ради управо на подстицању задовољства, оснаживању, повећању самопоуздања и охрабривању.
Посао социјалног радника/це, нажалост, носи ризик са собом који се данас популарно назива и “burn out “или синдром сагоревања, који је знатно израженији код запослених који раде у установама са особама потешкоћама у психосоцијалном функционисању, и када не постоји мрежа подршке у заједници, како за кориснике/це тако и за запослене. На то нам је и Маријана указала објаснивши да је њен унутрашњи компас упозоравао на то да је време да промени подручје свог рада. Тренутно, као што смо већ навели, ради у оквиру Дечијег села, али остаје активна у удружењу „Патрија“ где са тимом из удружења, корак по корак, ради и даље на креирању друштвених промена.
Међутим, ово може бити изванредна лекција за будуће социјалне раднике/це, а то је да пратимо свој унутрашњи компас и да пратимо и своје потребе, јер једино тако можемо постићи жељене резултате. Сасвим је у реду да се промени циљна група или подручје деловања уколико нам се учини да је и у нашем животу дошло до одређених промена. “Однос са особом са којом радимо утиче на живот те особе” рекла нам је Маријана, те је управо из тих разлога јако важно да те односе негујемо и чувамо на здрав начин. За крај, упитали смо је, какве би поруке желела да упути будућим социјалним радницима и социјалним радницама, одговорила нам је:
“Будите слободни да изразите своју креативност и не заборавите да радите хуману ствар, која утиче и на нас и на кориснике, на добром сте путу, будите праведни.”
Ауторка: Тијана Кузмановић – студенткиња социјалне политике и социјалног рада и волонтерка ФПН КонекТаС платформе
