In memoriam: Проф. др Љубинка Трговчевић-Митровић ,,Дивну, паметну, храбру морали су знати сви”
Знање јој је увек било путоказ али и поштовање истине, људског живота и идеали праведног друштва такође.
Пише: Сњежана Миливојевић
Дивну, паметну, храбру Љубинку Трговчевић морали су знати сви. Неки као врсну историчарку, упорну, посвећену научницу која се бави друштвеном историјом, свим оним што остаје иза великих догађаја и националних наратива, где историја није глориа мунди него историја свакодневног живота људи који су ишли у школу, волели, живели. Укључујући и историје невидљивих, посебно жена, којима је као јена од ретких отварала врата универзитетских програма и историјског памћења.
Генерације студента Факултета политичких наука знале су је као угледну и уважену професорку. Дошла је на Факултет политичких наука после 2000. када је требало подићи Универзитет после разорних 90-тих. Правила је и предавала нове предмете и унела у њих свој јавни углед, знање, међународну репутацију. Пре тога је већ припремила тај пут радећи на Алтернативној образовној мрежи, у Центру за женске студије и свим оним алтернативним образовним институцијама које су чувале углед науке и образовања током ратних година и када то на многим местима на Универзитету није било могуће.
Многи је знају као активну учесницу у јавном животу, историчарку којој је знање историје помогло да одмах препозна и супротстави се растућем национализму, разарању заједничке земље, рату и несрећи. Знање јој је увек било путоказ али и поштовање истине, људског живота и идеали праведног друштва такође. Имала је храбрости да види, каже и уради оно што је на правој страни историје. Сачувала је пријатељства широм заједничке земље и у најтежим данима.
По свему томе смо је знале и волеле и ми њене другарице. И дивиле се лакоћи којом је историјске архиве заменила светским пространствима док је неуморно путовала, обилазила, упознавала и уживала у шаренилу света. На тим путовања водила је радозналост, храброст и самосвест коју је имала у свему. Коју је носила и последњих месеци док је болест опхрвала и тело постајало све слабије.
Храбра и одлучна није се предавала. Кад медицина више није помагала, веровала је у самоизлечење зато што је навикла да ослонац и снагу тражи у себи и онима који је воле. Ширила је око себе само оптимизам, доброту и љубав према животу. По томе ћу увек памтити дивну, храбру, вољену другарицу.
