Нова економија: Интервју са Душаном Павловићем, редовним професором на Факултету политичких наука ,,Свакој власти су потребни образовани јавни службеници”
Извор: https://novaekonomija.rs/vesti-iz-izdanja/svakoj-vlasti-trebaju-obrazovani-javni-sluzbenici
На нашем мастер програму изучавамо како јавни службеници формирају јавне политике и како делују у окружењу политичких институција
Акредитовани мастер програм „Политичке институције, јавна администрација и јавни сектор“ почео је с радом прошле академске године на Факултету политичких наука у Београду. Овог септембра расписао је позив за 2. генерацију студената. Ово је једини мастер програм у Србији на коме студенти стичу теоријска и практична знања о раду јавне администрације, каже за Нову економију водитељ програма и редовни професор на Факултету политичких наука Душан Павловић.
Које су разлике између вашег програма и осталих сличних мастер програма?
Ми се једини бавимо политичким и полицy аспектом јавне администрације. Изучавамо како јавни службеници формирају јавне политике и како делују у окружењу политичких институција. На пример, образовна политика је последица политичког процеса који се одвија у политичком простору – у Скупштини, у министарствима, на изборима, али и на уличним протестима. Ово утиче на све јавне политике – еколошку, енергетску, политику придруживања Европској унији итд. Друго, јавна политика се мења и зависи од политичких институција кроз које мора да прође да би се усвојила. Није исто да ли је систем председнички или парламентарни, да ли председник државе има право вета, да ли је изборни закон већински или пропорционални…
У свету су познате студије јавне администрације на Европском институту за јавну администрацију или на универзитети у Амстердаму, Констанци или Лајдену. У Америци је најпознатија Школа за јавне послове на универзитету у Сиракузи или харвардска Кенеди школа. Можете ли да се поредите с њима?
Разуме се, код њих је традиција изучавања јавне администрације и јавних политика дужа, а код нас краћа због вишедеценијске доминације марксизма у високом образовању и друштвеним наукама. Преузели смо најпре усмереност на решавање полицy проблема. То је оно што желимо да постигнемо код наших мастер студената. Не оцењујемо их тако што тражимо да нешто науче, па нам онда препричају, већ их суочавамо са проблемима пред којима би се нашли као јавни службеници. Претпоставите да влада жели да сагради нови магистрални пут да би људи брже долазили из места А у место Б.
Ово најчешће није само пуко техничко питање. Рецимо, ако је једна могућност да прођете кроз насељено место, а друга кроз зелену површину, како ћете одлучити који пут одабрати? Ово је тешко полицy питање које има неколико аспеката – политички, економски, урбани, еколошки и морални. Да би влада донела одлуку о овом питању, мора да има јавне службенике који су у стању да процене какве су последице одлуке у сваком од ових аспеката. Типичан приступ за овакве проблем је рационални избор (анализа трошкова и користи).
Међутим, у оквиру курса „Бихевиоралне јавне политике“ истражујемо и ирационалне поступке и грешке, што је тема бихевиоралне јавне администрације.
Грађани се често жале на јавну администрацију. Кажу да је неефикасна, нељубазна, да не ради за њих…
Овим питањима се бавимо унутар курса „Увод у јавну администрацију“, који је обавезан за све студенте. Изучавамо организационо понашање унутар јавне администрације као политичке институције. Учимо студенте како да препознају изазове и прилике које настају због бирократске политике, организационе културе, групне динамике и људских фактора, што све утиче на проблеме које сте идентификовали у свом питању.
Посебно се бавимо проблемом нарастајућих захтева за ефикаснијом јавном управом и комерцијализацијом јавних услуга. Од појаве менаџеријализма и концепта јавно-приватног партнерства, а поготово књиге Reinventing Government из 1992. године, која је у англосаксонској политичкој науци постала нека врста Библије за изучавање савремене јавне администрације, све већи је притисак на државу да буде што јефтинија и пребаци све већи део услуга на приватни сектор који се сматра ефикаснијим.
Међутим, желимо да истражимо све стране ових процеса. Уместо да идемо ка томе да смањујемо потрошњу тако што ћемо смањивати и укидати буџетске програме или из њих искључити кориснике, желимо да видимо да ли је могуће побољшати јавне услуге, али без елиминисања програма, смањења трошкова и смањења броја корисника.
Да ли држава има довољно средстава за све јавне програме?
Инсистирамо на политичкој правичности и егалитарној страни јавне администрације и јавне политике. То значи да јавна администрација мора да помогне сваком грађанину, без обзира на економске ресурсе или личне таленте. Овакав приступ је јако важан поготово за земљу као што је Србија. Од 2000. године, држава се под утицајем концепта тржишних реформи повукла из многих активности и ствари препустила тржишту.
Ово је нанело доста неправде великом броју људи који нису били спремни за овако напрасну и сурову конкуренцију, а имало и своје политичке последице. Србија је данас, мерено GINI коефицијентом, једна од земаља са највећим неједнакостима у пост-комунистичкој Европи и на Балкану.
Јавна администрација не сме да буде равнодушна према оваквим исходима. У европској литератури, која тренутно доминира економијом јавног сектора, систем пореских и социјалних трансфера је инспирисан идејама друштвене правде и пожељнији је вид редистрибуције од државне интервенције од контроле цена и рационисања. Знања из политичке филозофије постају кључна за јавне службенике. Политичке институције се овде заправо схватају као систем осигурања.
Оне не смеју да одсликавају систем по коме се запослени третирају као фактор производње, што је типично економско гледиште. Јавне институције и јавни службеници морају да обезбеде програме социјалног осигурања, али и осигурања у једном ширем смислу. Држава, другим речима, у једном ширем смислу представља систем јавног осигурања – пензија, здравства, банака, послова итд. Ако овако схватите државу, онда јавна администрација постаје уникатно комплексна организација, која нема паралелу у свету приватних организација.
Како је могуће обезбедити да јавни програми буду усмерени на јавни интерес, уместо на приватни?
Оба интереса треба да се узму у обзир. Ту смо прихватили један други позитиван тренд у литератури о јавној администрацији и јавним финансијама, а то је мерење учинка кроз индикаторе и програмски буџет. Србија је од 2015. преузела обавезу да буџет изражава као програмски.
На курсу „Анализа буџета“ радимо анализу буџета локалне самоуправе или неких њених програма са становишта мерења учинка и дефинисаних индикатора. Као завршни рад студенти сами морају да припреме буџете за неке појединачне програме који ће постати саставни део буџета града или локалне самоуправе, али тако да дефинишу учинак који се може измерити. Рецимо, ако за буџет општине предлажете пројекат поправке јавних степеништа, лако можете да представите колико је трошак по једној санираној степеници. Ако је трошак изнад тржишне цене, нешто није у реду. Неефикасни сте. А можда и корумпирани.
Да би јавна администрација успешно спроводила јавни пројекте потребни су надзор и контрола рада јавних службеника и начина на који троше јавни новац.
Апсолутно. Ово је још једна тема која се запатила од када је у студије јавне администрације уведен концепт тоталног управљања квалитетом. Надзорни системи се користе да се види да ли се буџетски пројекти извршавају како је планирано, да се прати понашање усмерено на циљеве и да се праве корекције када понашање или резултати одступају од планираних циљева. Овим темама за сада посвећујемо простор у оквиру курсева „Анализа буџета“ и „Увод у јавну администрацију“.
Планирамо нови курс под називом „Управљање пројектима у јавном сектору“. Мислимо да је управљање пројектима једна од кључних вештина јавних службеника, која се не своди само на технички аспекат. Сваки пројекат мора да задовољи интересе различитих учесника, подразумева ограничене ресурсе, сложене регулације и политички утицај.
Коме је намењен овај програм?
Запосленима у јавној администрацији и јавном сектору, члановима политичких странака, људима у невладином сектору који се баве јавним политикама и истраживачима, будућим научницима…
Зашто мислите да би чланови странака или запослени у државној служби били заинтересовани за оваква знања? Зар им није довољна партијска књижица да би лако дошли до посла у јавној администрацији и јавном сектору?
Да, али нормално је да се један део јавних службеника регрутује из политичких странака. У таквим околностима свакој влади је боље да има образованије и запошљиве јавне службенике, који умеју за кратко време да препознају проблем и предложе решења. Осим тога, не треба сметнути с ума да политичке странке обезбеђују лојалност. Она је такође важна за извршење неке јавне политике и буџетских пројеката. Разуме се, не по цену кршења закона.
Рекли сте да је ово први пут да се овакав мастер програм појављује код нас. Зашто га није било раније?
Ствари се споро мењају. Универзитети и факултети који дуго постоји су статичне категорије. ФПН постоји од 1960. године, али је дуго, као и сви остали факултети друштвених наука, био под утицајем марксистичке идеологије, која државу сматрала продуженом руком капиталистичке класе. Када се марксизам повукао са места службене идеологије, било је потребно да се изврши смена генерација да се дође сазнања да је потребно посебно изучавати политичке институције, јавну администрацију и јавне политике. На Факултету већ више од деценију имамо мастер програм из јавних политика, социјалне политике, еколошке политике, а сада коначно и из јавне администрације. Ово су све комплементарни програми који показују колико је сазрела свест о томе да се на ФПН-у сада посебно проучава значај политичких институција.
