Обележен Дан Међународног хуманитарног права у Србији
Дан међународног хуманитарног права у Србији, обележен по први пут, одржан је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Повод скупа била је студија о примени међународног хуманитарног права у Србији, коју је израдила проф. др Весна Кнежевић-Предић са Факултета политичких наука. Извештај је представљен на годишњицу приступа Савезне Републике Југославије/Србије Женевским конвенцијама, 16. октобра 2001. године.
Проф. др Милош Хрњаз са Факултета политичких наука поздравио је учеснике округлог стола и изразио задовољство што се по први пут у Србији организује Дан међународног хуманитарног права. Он је указао на чињеницу да се ова област изучава на ФПН-у више од две деценије, али и то да је данашњи сусрет једнако важан као и тренутак када је све почело 2001. године. „Женевске конвенције којима је тада приступила СРЈ, а чија је страна уговорница данас Србија, су најважнији уговори у области међународног хуманитарног права чији је основни циљ да заштити оне који учествују у непријатељствима, као и да ограничи средства и методе рата. Према члану 47 прве Женевске конвенције, високе стране уговорница обавезују се да у својим земљама врше, за време мира, као и за време рата, што је могуће шире упознавање становништва са текстом ове коненције“, рекао је проф. др Хрњаз.
Ауторка Извештаја о примени међународног хуманитарног права у Србији, проф. др Весна Кнежевић-Предић са Факултета политичких наука, навела је како је пут израде овог истраживања био веома дуг и комплексан, али да оно представља иницијалну капислу која би требало да подстакне на разговоре на ову јако битну тему. „Питање имплементације међународног хуманитарног права у Србији почива на три погрешне претпоставке, на укорењено уверење да је довољна само ратификација уговора, на имплементацију се гледа као на принуду, а не нешто што је важо само по себи и да примена међународног хуманитарног права почиње када настане сукоб. Неопходно је да постоји систем институција, који укључује и стручна тела, као и национална друштва, а крајња одговорност је на држави“, објаснила је проф. др Кнежевић-Предић.
Представница Црвеног крста Србије Саша Аврам истакла је да је мисија Црвеног крста одговарање на хуманитарне потребе и обавеза да се промовише међународно хуманитарно право. Она је додала да се сваке четири године одржавају конференције у Женеви где се доносе обавезујуће резолуције, а управо је једна таква подстакла Црвени крст да подржи овај Извештај. „Студија даје добру основу за даље активности и постоји доста начина на који се може искористити. Један од начина је и њена могућност коришћења за даље преговоре са институцијама како би се ситуација побољшала“, закључила је Аврам.
Према речима представника Међународног комитета Црвеног крста Алексе Ралевића, овај комитет игра веома важну улогу у развоју међународног хуманитарног права и представља не само његовог чувара, него и подршку државама у националној имплементацији. Он је изнео на које све то начине Саветодавна служба Комитета, као један од његових органа, пружа подршку државама у примени ове гране права. „Саветодавна служба реализује низ активности које имају за циљ да олакшају процес примене међународног хуманитарног права у национална законодавства. Потписивање и ратификација, правно-техничка подршка, израда публикација и размена информација су само неки од многих начина на које Међународни комитет Црвеног крста пружа подршку државама“, саопштио је Ралевић.
Истраживач-приправник Горан Сандић са Факултета политичких наука говорио је о употреби знака црвеног крста и могућим злоупотребама које су наведене у устраживању. Он се осврнуо на чињеницу да оно што црвени полумесец, као знак Црвеног крста, издваја од других је што ужива међународно-правну заштиту. „Многобројни чланови различитих Женевских конвенција штите овај знак од злоупотреба, конкретно члан 53 Прве конвенције, који забрањује употребу знака и назива било коме ко није конвенцијом овлашћен на то. Услови и начин употребе знака и назива Црвеног крста у Србији одређени су Законом о употреби и заштити знака Црвеног крста из 1996. године, где је од 15 чланова само неколицина данас оперативна, с тога је први корак доношење новог закона који ће у потпуности уредити ову област“, изјавио је Сандић.
О значају меког права у погледу даљег усавршавања и имплементације међународног хуманитарног права причала је доц. др Јања Симентић Поповић са Факултета политичких наука. Она је навела да је значај меког права заснован на двема претпоставкама – са једне стране на реалној потреби ове гране права у нашем свакодневном животу, а са друге на стагнацији традиционалних извора међународног хуманитарног права, као што је уговор о праву. „Иако постоје оправдане критике које се односе на овакву врсту развоја међународног хуманитарног права, као што је инлкузивност самог процеса, Србија би требало да схвати да је управо ово пут којим ће се у будућност ићи. У прилог томе, неке од препрука су – идентификација докумената меког права, стварање тела које ће пратити развој меког права, схватање да и Србија има интерес да се укључи у ове процесе“, подвукла је доц. др Симентић Поповић.
Последњи сегмент округлог стола био је посвећен уговорима којима Србија није приступила, а о којима је говорио проф. др Милош Хрњаз. Он је указао да, иако је Србија приступила великом броју уговора, постоји значајн број оних у којима она није страна уговорница. „Један од таквих уговора је Конвенција о касетној муницији који на Западном Балкану није потписала још једино Србија. Свестан сам да је овај процес изузетно комплексан, и да има више аспеката, али хуманитарни разлози који говоре у прилог приступања овој конвенцији би требало да се узму у обзир“, рекао је проф. др Хрњаз.
Скуп су организовали Београдски међународноправни круг, Црвени крст Србије и Центар за европске и међународноправне студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду.
Модераторка округлог стола била је била истраживачица-приправница на Институту за међународну политику и привреду, Марина Радовановић.
