Вести

СОЦИЈАЛНИ РАД У ПРИВАТНОМ ДОМУ ЗА СТАРЕ

“Култура народа који живе на Балкану “налаже” да се о породици брине породица. Тешко је балканском менталитету препустити бригу о родитељу другој особи. Страх, срамота и оно чувено “шта ће људи рећи” само су неки од разлога зашто је то тако. При том, не треба занемарити ни финансијску страну целе приче. Мада примећујем последњих годину-две дана да се тај тренд полако мења, мислим да смо још увек далеко од тога да је смештај у дом за стара лица као алтернативни начин збрињавања припадника треће генерације код нас природна ствар.”

На овај начин нас уводи у своју причу рада са старима у приватном дому за старе, социјална радница Ивана Галић. На почетку своје каријере каже да није размишљала да ће радити са старима, али наводи да је задовољна својим послом и да он може да се ради само из љубави. Сусрет са децом без родитељског старања је пробудио њену жељу да упише социјални рад што је довело до тога да одабере приправнички стаж да ради у оквиру Центра за заштиту одојчади, деце и омладине, у организационој јединици Прихватилиште за ургентну заштиту злостављане и занемарене деце. На приправничком је научила и неке прве важне лекције које су користиле касније у раду. Прва лекција коју је савладала током праксе је да не можеш помоћи свакоме и да је наш задатак као помагача да дамо све од себе али и да прихватимо да неко не жели помоћ.  Друга лекција коју је научила да емпатија је важна али да она треба да је “умерена”. Умерена емпатија значи да освестимо емоције и да учимо да нас не преплаве јер могу да нам нашкоде у раду са клијентима.

Први посао у струци добија у приватном дому за старе 2013.године и своју професионалну каријеру ће наставити у правцу рада са старима. Као посебне изазове у раду наводи рад са особама које су обелеле од деменције.

“Када су у питању корисници који су оболели од деменције, то носи потпуну нову димензију и посебну тежину. У  зависности од облика и фазе деменције постоји велики ризик да особа оболела од ове  све присутније болести, ненамерно нанесе штету или повреди себе или другог.”

Према „Речнику психологије“др Жарка Требјешанина деменција представља стечено свеопште, прогесивно и неповратно пропадање интелектуалних способности и виших менталних функција (интелигенције, мишљења, говора, памћења, учења, имагинације итд.) услед одређених органских узрока. Пропадање је праћено променама у личности, које доводе до поремећаја односа са физичком (дезоријентација у простору и времену) и социјалном  средином (импулсивно, параноидно, тврдоглаво, социјално неадекватно,  неурачунљиво или узнемирено понашање).

Ивана нам објашњава:“Деменција доводи и до многих других пропратних појава . Личност особе се мења, као и њени односи са вољеним особама. Често не могу ни да их препознају. Нарочито је тешко уколико дође до нагле и брзе прогресије болести. Многи у таквој ситуацији не могу да се снађу.“

Такође наша саговорница нам описује да је управо улога социјалноградника/це да пружи информације клијенту и његовој породици о деменцији и да им буде подршка у процесу прихватања. Наводи да постоје ситуације када дође до комбиноване деменције када особе оболе од најмање два њена различита облика. Због свега тога, социјални радник мора имати велико теоријско знање из области рада са старима, које ће кроз праксу употпунити и усавршити се. Такође социјални радник/ца може да се бави и организацијом различитих радно-окупационих активности (ликовне, музичке,креативне), које су прилагођене карактеристикама корисника, фази и типу деменције.

“Социјални радник првенствено мора добро упознати корисника, као и облик и фазу деменције у којој се одређени корисник налази. Од тога много зависи како ће корисник у одређеној ситуацији реаговати. Основни задатак социјалног радника јесте да штити права и интересе корисника, а то нарочито важи када се ради о особама оболелим од деменције. Иако се њима поставља законски старатељ од стране надлежног Центра за социјални рад, стручни радник у Дому далеко више времена проведе са тим корисником. “

Такође Ивана наводи да често други корисници немају разумевања за особе које болују од деменције и задатак социјалног радника/це је да их “обучи” да заједно живе. Када прихвате те различитости корисници који су очуваних менталних функција се често постављају као заштитници и помагачи дементних корисника и на ту своју улогу су веома поносни. Такође умеју и да се похвале како су им помогли да скину џемпер или закопчају кошуљу.

Ивана објашњава да је посебно важан начин комуникације са старима, где је циљ да се особа и даље осећа уважено и поштовано.

“Веома је важно знати како се треба поставити према дементним корисницима. Када им говорите, тон мора бити умирујућ, речи разговетно изговорене и то на начин  који је њима разумљив. Треба проверити да ли су разумели шта  сте реклии по потреби им поновити.”

Основни циљ социјалног рада са старима је првенствено успостављање социјалне и емоционалне стабилности која ће омогућити активно укључивање у живот и прилагођавање кризним ситуацијама односно њихово превазилажење. Од особина које су важне  да социјални радник/ца поседује Ивана издваја следеће:

“Стрпљење и емпатија су кључне особине које мора поседовати да би свој посао добро радио и пружио одговарајућу подршку кориснику, сродницима, као и особљу које ради са дементним корисницима.”

Такође са Иваном смо разговарали којих примера се радо сећа из своје праксе. Дели са нама причу о баки која због опоравка од операције није могла да се креће те је привремено била смештена у  дом и која се због целе те ситуације осећала депресивно. Иванин задатак је био психо-социјална подршка и оснаживање  баке како би повратила вољу за вежбањем и поново стала на ноге.  Ивана је подржала баку и подстакла је да примењује вежбе мотивације кроз реченице: ”Ја то хоћу, ја то могу, ја то морам” којима је бака бодрила себе из дана у дан да истраје током вежби са физиотерапеутом.  Захвађујући тимском раду бака је повратила функционалност те је даље Иванина улога била  да је припреми за излазак из дома.

Лепо је када помажете старој особи да истраје у опоравку и да поврати животни елан.“

Питали смо нашу саговорницу колико је било изазовно радити посао социјалне раднице током ванредне ситуације изазване здравственом ситуацијом са пандемијом короне вируса. Ивана наводи да су они у дому где је запослена много пре увођења ванредних мера, применили све превентивне мере заштите како не би дошло до ширења вируса.Такође умреженост свих социјалних радника/ца из приватних домова на Вибер групи допринела је да се савети брже размењују као и да једни другима буду подршка. Задатак социјалнихрадника је управо био стабилизација, која је у ситуацији страха и неизвесности подразумевала информисање, смиривање, подршку старим лицима и њиховим породицама. Две недеље су према препоруци надлежног Министарства запослени живели заједно са корисницима.  Лични страхови, емотивно стање корисника због забрана посета дому, одржати ниво квалитета рада и водити рачуна о мерама заштите од вируса јесу свакодневни професионални изазови са којима се запослени у установама за смештај суочавају. Муђутим Ивана је поносна што је део тима који се међусобно уважава и заједно суочава са проблемима, а поверење које је изградила са породицама јој представља највећу награду у раду.

Такође Ивана додаје да је за њу награђујуће и када слуша различита животна искуства из којих и сама учи и количина захвалности старих за сваки уложени труд је подстичу да буде још боља у свом послу.

“Особа која је оболела од деменције можда вам неће запамтити име, али ће вам итекако бити захвална уколико јој посветите време и пажњу. Осмех и лепа реч ништа не кошта, а много вреди.”

На питање да ли би поново одабрала овај позив, одговара са осмехом “Апсолутно да”.

ФПН КонекТаС тим

Related Posts