Прича из угла феминистичке социјалне раднице
На почетку разговора наша саговорница Садија Гицић, социјална радница, напоменула је да себе доживљава као феминистичку социјалну радницу која је током читаве своје каријере бранила интересе корисница/ка и пружала отпор свим ограничењима и процедурама које могу ићи на штету корисника/ца социјалне заштите. “За мене је феминистички приступ значи подршка свима онима који имају мање моћи уз оснаживање људи да верују у своје капацитете јер они знају најбоље шта им је потребно”.
Социјални рад уписала је на предлог свог брата од тетке, а студије описује као лепо искуство, током којег су јој предавали професори коју су јој били велика инспирација као што су Душан Петровић, Војин Матић, Сулејман Хрњица. Пореклом из радничке породице, без јаке одскочне даске, успела је својим радом да се докаже и да пронађе своје место у Центру за социјални рад на општини Врачар. Посвећеност, труд и знање нам увек отворе нека врата, наводи наша саговорница. Реченица подршке која јој је остала у сећању од искусније колегинице са почетка своје каријере када је добила први задатак да уради јесте – “Знаш ти то”. Као дете социјализма напомиње да се у то време доста осећало у институцији да сви теже једнакости и да свима треба дати једнаку шансу и могућност, иако напомиње да није била чланица Савеза комуниста. Међутим, упркос томе њена борба као независног члана била је дуга и често се водила на свакодневном нивоу уз победе на малим биткама, које су, сигурна сам, довеле до тога да на крају, пар месеци пред пензију, може са поносом да каже да је своју независност и сачувала. На питање шта јој је била водиља у пракси саговорница одговара: “На крају радног дана најважније ми је да себе могу да погледам у огледало”. Захваљујући колегиницама (две социјалне раднице и правница) успела је да заврши приправнички стаж јер са менторком је дошло до разилажења због различитих ставова према корисницима. Колегинице су јој биле велика подршка и у даљем раду, као и већина колектива у то време, у коме је, како Садија наводи, атмосфера била топла и подржавајућа. С обзиром да је радила дуги низ година, сведочила је променама система, реформама у социјалној заштити, али и великим друштвеним дешавањима на простору бивше Југославије, који су свакако утицали на појаве одређених социјалних проблема у друштву, попут малолетничког преступништва, сиромаштва, повећања броја корисника социјалне помоћи, насиља у породици и слично. Растао је број корисника услуга Центра за социјални рад, а уједно са тим наша саговорница Садија имала је разноврсне случајеве. Један од њих који јој је остао упечатљив јесте случај на почетку њене каријере у коме су једном припаднику адвентистичке цркве који је био делимично лишен пословне спобобности одбили захтев за социјалну помоћ, одјавили га из Београда и ставили га под старатељство нејгове супруге, против његове воље. Тада су Садија и њене колегинице, од којих је имала велику подршку, успеле да се изборе за његово право да му за старатеља буде одређена сестра која живи у Београду и да оствари право на социјалну помоћ. Како је наша саговорница навела, другостепени орган који је одлучивао по жалбама корисника је потенцирао да је важно спровести процедуре, али им суштина, тј. заштита права корисника није била важна. Овај проблем је и данас присутан у социјалној заштити. Често закони и процедуре не могу да предвиде разноврсне људске потребе, али је зато неопходно ставити потребе корисника у фокус, а не само формално спровести процедуру. Због израженог осећаја за правду, Садија је често имала проблема са тужбама које су биле поднете од стране незадовољних страна (починилаца породичног насиља), али је то није одвратило од бављења овом професијом. Интегритет, залагање за кориснике/це као крајњи циљ – помоћ кориснику/ци, јесу принципи којима се водила током читаве своје каријере. Њен закључак јесте да генерално у читавом друштву постоји тренд где моћни тлаче немоћне. Оно што је задатак нас, као социјалних радника/ца, јесте да препознамо то и да пружимо подршку онима са мање моћи да остваре своје интересе у једном, не тако равноправном друштву. Равноправност јесте, уједно, и Садијин други фронт борбе. Наша саговорница наводи како је управо бавећи се темом насиља у породици, научила да пружа отпор и да много тога дугује феминистичкој причи. Идеја равноправности, оснаживања и подршке онима који имају мање моћи је нешто што је обележило њен рад. Такође у реду је да са колегама и колегиницама немамо исте ставове али је важно да негујемо дијалог и учимо једни од других, наводи наша саговорница. Такође Садија не престаје да се професионално усавршава и каже да је у раду води напред професионална радозналост. Њени даљи планови за рад су да креира бесплатан програм подршке који би имао у фокусу јачање родитељских компентенција за жене које су преживеле партнерско насиље, а долазе из сиромашних породица. На крају разговора, нисмо могли, а да се не запитамо, колико борбе, труда, отпора, подршке, снаге и енергије треба уложити у борбу и заступање интереса корисника/ца, а самим тим, колика количина љубави према свом послу и позиву стоји иза свега тога?
За све будуће колегинице и колеге, који су на почетку своје каријере, Садијин пример треба да нас научи да је примарни циљ добробит корисника/ца, да се некада мора мислити изван кутије, преиспитивати и унапређивати процедуре које не користе најбољем интересу корисника/ца, бранити свој интегритет и водити битку на више фронтова. То је уједно и изазовна, али и лепа страна социјалног рада. Без константне борбе социјални рад не би био тако леп, јер без великих борби, нема ни великих победа.
Тијана Кузмановић – студенткиња треће године социјалног рада и социјалне политике, волонтерка ФПН КонекТаС платформе
