ВЕРУЈ ДА МОЖЕШ
Наша саговорница била је Милица Јелић, социјална радница, која тренутно ради као координаторка програма развоја услуга социјалне заштите у Краљеву. Посао координаторке сагледава као лични и професионални изазов, јер има прилику да се бави развојном социјалном политиком, што јој је одувек била амбиција.
Са Милицом смо разговарали о путу који чека сваку младу особу након факултета, о томе како је дошла до првог посла у области социјалне заштите, дилемама које су је пратиле на том путу као и о принципима којима се она водила у свом раду.
Природним током ствари, свој приправнички стаж, прво запослење имала је у Центру за социјални рад Краљево у коме је стекла огромну базу за рад и практично све стручне компетенције. Из тог разлога, сматра да је изузетно пожељно да се млади социјални радници/це прво “искале” у центру за социјални рад као матичној установи социјалне заштите, јер са том ширином потреба у социјалној заштити могу радити на било ком другом месту. Захваљујући високо стеченим компетенцијама на факултету, центру за социјални рад, волонтерским ангажманима и личним усавршавањима, али и неким личним особинама (емпатији, слуху за људске потребе, умрежавању) свој наредни посао у социјалној заштити није добила већ га је створила. И то као социјална радница у заједници тако што је као заступница и протагонисткиња социјалног укључивања умрежавала организације особа са инвалидитетом у Краљеву. Активно, неколико година радила је на пројектима у невладином сектору, што сматра окосницом за њен садашњи посао, јер је у невладином сектору започела развој услуга социјалне заштите, што ју је касније представило као једног од компетентних кандидата за рад у новој установи социјалне заштите која се овим програмима примарно бави.
Као млада социјална радница добила је прилику да ради на развоју програма социјалне заштите у свом граду, где је требало покренути програме, успоставити промене и поставити темеље за развој нових услуга и потпуно новог актера у социјалној политици града. Упркос постојању предрасуда према младима тј. њиховим компетенцијама и искуству, Милица наглашава да се добрим знањем стеченим на факултету, као и добром припремом, сталним радом на усавршавању, дијалогом заснованом на стручним аргументима, млади итекако могу изборити за своје место.
“ Социјални радници су потребни овом друштву да препознају где се квалитет живота људи може побољшати у постојећим алтернативама и ресурсима. “
Поручује: ,,Веруј да можеш” упркос несигурности, неискуству, веруј да увек можеш да учиш, напредујеш, усавршаваш се и градиш свој пут, јер квалитет и знање увек буду препознати. Професионало искуство је важно, али кредибилитет као млади можете добити и кроз храброст, неустрашивост да говорите у име оних које заступате, а све уз одговорност, упорност и посвећеност у послу. Ово је можда и најважнија порука за младе људе који тек започињу своје каријере, а коју нам упућује Милица.
Неопходно је прилагођавати шаблоне, ослушкивати појединачне случајеве, проналазити властита решења за проблем које препознајемо да постоје у заједници у којој живимо. Милица наглашава да социјални радник/ца мора радити за добробит људи којима је помоћ потребна и да нема лепшег осећаја него кад остављаш траг што у животима људи, што у својој професији.
,,Социјална политика није питање минималне социјалне сигурности, она је питање прогреса, ослушкивања потреба.“
Ако уживаш у свом послу и волиш оно што радиш, на посао идеш са свеприсутним ентузијазмом и то је оно што њу покреће. Као пример, наводи и како је успела да повеже и свој хоби са послом, тако да је организовала планинарење за особе са инвалидитетом и на тај начин спојила своје две страсти. Ово би могло да послужи као пример младима, како да мисле ван задатих оквира.
„Укључивање свих на равноправним основама, заједништво и међусобно оснаживање важне су карике за свако друштво, јер друштво без кохезије, не може да постоји. “
Једна од дилема са којом се Милица сусрела наступила је одмах након студија, док је радила као сарадница на факултету, а то је да ли свој рад наставити у пракси или се бавити научним радом, јер је као студенткиња генерације на факултету била заинтересована за обе области. Неким личним путоказима у животу, она се тренутно определила за праксу, али оставља себи простор за даљи научни рад у будућности. Сматра да ће време само показати када ће бити добро уписати докторске студије и профилисати се даље у виду научних истраживања.
Да ли сте довољно добри? Да ли имате довољно знања? Да ли својим примером/моделом можете стати испред људи? Нека су од питања са којима се сви сусретну на почетку каријере. Међутим Милица на ова питања одговара:
,, Уколико људи ове дилеме граде на знању, знаће и како да га уграде у свој квалитет”.
Кроз борбу за друге учимо да се боримо за себе, кроз истрајност, упорност, ентузијазам учинићемо многе промене које ће временом добијати градацијски значај. Такође, могућности рада у области социјалног рада и социјалне политике су широке, те је важно наћи ону област која одговара вашем сензибилитету, јер ћете тада дати највећи допринос. Рад са и за људе нужан је предуслов за разумевање њихових потреба, то су како Милица сматра “супер моћи” социјалних радница/ка. На наше питање, које су њене супер моћи одговорила је да је то храброст да се суочава са личним и професионалним страховима, као и жеља да у људима и могућностима види промену. А томе нема краја, тако да своју снагу за рад црпи из живота.
„Морамо бити свесни да нема магичног решења, да се руководимо принципима резултата и сарадништва са колегама који раде овај веома одговоран посао.“
Такође, важно је да смо спремни да излазимо из шаблона, да смо свесни да су грешке саставни део пута и да је за доброг социјалног радника/цу неопходна љубав према овом послу.
Уз подршку ФПН КонекТаС тима, текст написала Тијана Кузмановић – студенткиња социјалног рада и социјалне политике, волонтерка ФПН КонекТаС платформе.
