Одржана онлајн дискусија „Ми смо свет”
Онлајн дискусија на тему односа Србије и Америке у сфери културе „Ми смо свет”, у организацији Факултета политичких наука Универзитета у Београду и Београдског центра за безбедносну политику, одржана је путем платформе Zoom.
Учесници панел-дискусије били су рок критичар, новинар, писац и уредник Петар Пеца Поповић, писац и културни радник Владимир Арсенијевић и професор историје уметности на Високој школи за ликовну и примењену уметност др Бранислав Димитријевић.
„Живимо у свету који је претрпан информацијама, али више не можемо да га замислимо на другачији начин. Данас имамо могућност да посетимо ризнице знања широм света као што су галерије, музеји, библиотеке, уз помоћ интернета, док је старијим генерацијама то било знатно отежано”, изјавио је Пеца Поповић. Он је навео да су плоче омогућиле да разноврсна музика дође на различите стране света, те је тако први зонограф у Србији продат 1902. године. Поповић је истакао да је прва плоча џез музике снимљена 1917. године у Њујорку, а да је први џез концерт код нас одржан већ 1923. године у башти хотела „Палас”, на којем су присуствовали краљ Александар и његова супруга Марија. „Рок музикау Југославију долази наступом Џимија Станића на Коларцу 1957. године, а група “Blood sweat and tears” 1970. одржава први велики рок концерт у Београду”, подсетио је Пеца Поповић.
Владимир Арсенијевић нагласио је значај супкултуре и омладинске културе двадесетих година и напоменуо да је прича о књижевности уједно и прича о музици и супкултури која води све до данашњег времена. Он је рекао да се хип-хоп култура појавила на лето 1977. године, створена кроз дијалог ди-џеја (DJ) и ем-сија (MC) и да је ритмички набој који носи хип-хоп изузетно револуционаран. „Хип-хоп односно реп саставља елементе из преузете музичке традиције, а уместо певања преовладава рецитовање. Хип-хоп представља класичан производ неолибералног система и једину могућу платформу друштвене потребе за бунтом и политичким променама”, оценио је Арсенијевић. Он је говорио о траги-комичним покушајима „белог хип-хопа“, све до музичара Еминема, који је на прави начин дефинисао „бели хип-хоп“. Година 1977. је година и панка и диско музике, али њих посматрамо као делове прошлости, док је хип-хоп и даље свеж музички правац колико је био и када се појавио.
„У Београду се и након Другог свестског рата за америчку уметност сматрало да је део нечега што је плитко. Међутим, у јулу 1956. године одржана је изложба под називом „Савремена уметност САД-а”, која је пре тога приказана у Бечу, Паризу и Лондону, а затим је југословенска публика имала прилику да је види у Београду”, издвојио је професор Бранислав Димитиријевић. Он је рекао да је поп-арт (Pop Art) уметнички правац који узима популарну културу као предмет своје анализе, а уметници поступају амбивалентно. Димитријевић је објаснио да је поп-арт довео до нових популарних визуелних форми, попут коришћења спрејева. „Битно је споменути нашег уметника, Душана Оташевића код кога се појављује нешто што подсећа на амерички поп-арт и одудара од свих могућих правила тог времена. Оташевић користи иконе социјализма за свој попартистички зид и нико није био у могућности да схвати да ли је он озбиљан или се само шали са другом Титом”, издвојио је Димитријевић.
Модераторка панел дискусије била је професорка др Радина Вучетић са Филозофског факултета Универзитета у Београду и руководитељка Центра за америчке тудије Филозофског факултета.
Дискусија је део пројекта „Отворено о српско-америчким односима“ који спроводи Београдски центар за безбедносну политику у партнерству са Факултетом политичких наука Универзитета у Београду уз подршку Амбасаде САД у Србији.
