Програм и Kњига сажетака за Сабор политиколога 2019: Сукоби. Стабилност. Демократија?
У последњој деценији, распламсавају се стари и избијају нови сукоби у европским државама. Спорови око економске и социјалне политике извиру из све дубљих социјалних и економских неједнакости и драматичних последица глобалне финансијске кризе. Сукоби око етничког и националног идентитета и националног самоопредељења, који почивају на наслеђу сукоба и/или насиља, обнављају се услед ерозије мањинских права, избегличке кризе и шире нестабилности на међународној сцени и у појединим регионима. Криза политичког представљања и политичка нестабилност подстакли су успон популизма широм континента али, у многим случајевима, и недемократске трендове, као што су урушавање медијских слобода, политичког такмичења и владавине права. С друге стране, многе групе захтевају реформе демократских процедура и алтернативне моделе одлучивања ради масовнијег учешћа грађана у политичком животу, праведније расподеле и веће епистемолошке и еколошке одговорности.
У неким случајевима, сукоби око социјално-економских, етничких и националних и демократских питања одвијају се унутар институција и независно једни од других. У другим случајевима, спорови разних врста се преливају ван политичких установа, испреплетени унутар ширих таласа политичке мобилизације и сукобљавања на јавној сцени, откривајући велике проблеме са којима се суочавају обични грађани и крхку природу поретка. Све већи број покрета различитих оријентација и протести у многим државама доводе у питање капацитет демократских установа да решавају нагомилане спорове. Мада је средиште сукоба унутар појединих држава, често се последице осећају и преко државних граница, са битним импликацијама за регионални миље Балкана и Европу у целини.
У временима кризе, политичке власти и ЕУ промовишу стабилност као највиши циљ. Унутар држава, власти често покушавају да ублаже сукобе ограничавањем права грађана. Када је реч о демократији и националним сукобима, сужавају се права националних и нових мањина, шири се страх од миграната и ограничавају се медијске слободе, контрола извршне власти и/или деловање опозиционих странака и других критичара власти. Када је реч о социјалним питањима, ограничавају се социјалне функције државе, као и права радника, често у корист домаћих и страних инвеститора и послодаваца, али и права пензионера и разних угрожених група, и смањују се буџетска средства за образовање. Истовремено, драматично се продубљују социјалне разлике и цветају клијентелизам и корупција.
Да ли разрешење, или бар ублажавање, сукоба у неповољним унутрашњим и међународним околностима оправдава привремено сужавање појединих права одређених група грађана? Или је реч о изговору ради одбране интереса политичких и економских елита? Какве су средњорочне и дугорочне последице такве политике: стабилност или продубљивање старих и/или подстицање нових сукоба? У којој мери су спољни утицаји, у виду имплицитне подршке недемократским властима и политикама у циљу одржања стабилности крхких држава и решавања преосталих „замрзнутих“ сукоба на Балкану, нарочито они који долазе из ЕУ, оправдани и успешни? Да ли недемократски трендови у појединим бившим социјалистичким државама извиру превасходно из такве „стабилократије“ или из деловања унутрашњих чинилаца? Може ли темељнија подршка ЕУ демократским снагама – релевантним опозиционим странкама, друштвеним покретима и деловима цивилног друштва – дугорочно обезбедити не само стабилност већ и демократију?
