Одржана промоција резултата истраживања ,,Политике репрезентације у Србији: Представ(љањ)е и демократски легитимитет”
Промоција резултата истраживања на тему ,,Политике репрезентације у Србији: Представ(љањ)е и демократски легитимитет”, одржана је у оквиру 16. Сабора политиколога на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Говорници на промоцији били су руководитељка пројекта RECLAIM доц. др Јелена Лончар и истраживачи на пројекту проф. др Катарина Лончаревић, доц. др Биљана Ђорђевић, проф. др Марко Симендић и проф. др Душан Спасојевић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду.
Доц. др Јелена Лончар је указала на два основна полазишта овог истраживања. Прво, иако када помислимо на политичко представљање најчешће мислимо на политичке странке и изабране представнике, међу политичке представнике треба укључити све оне који јавно износе представничке тврдње, говоре о проблемима или тврде да се боре за остваривање интереса одређених група. Поред изабраних представника, политички представници могу бити и неизабрани представници попут активиста и лидера друштвених покрета или представника организација цивилног друштва. Друга полазна тачка истраживања, како је истакла др Лончар, односи се на разумевање представљања као процеса, а не стања које је резултат избора. Први циљ истраживања био је дубље разумевање процеса представљања, пре свега из угла представника – како различити представници разумеју своје улоге и позиције у политичком животу Србије, како виде интеракцију са другим представницима и како комуницирају са „бирачима” и различитим публикама. Поред тога, истраживачи су покушали да разумеју како различити извори легитимитета утичу на разумевање репрезентације у Србији и начине на које се ови представници обраћају и подносе рачун онима које тврде да представљају.
Руководитељка пројекта, др Лончар је навела да су истраживачи амбициозно пришли пројекту како у погледу количине прикупљених података, тако и планираних резултата. Истовремено су се у процесу истраживања суочили са више изазова попут пандемије ковид-19 и бојкота избора од стране великог дела опозиције што је довело до тога да у Народној скупштини и локалним парламентима готово да није било опозиције, па самим тим ни квалитетне дискусије. Ови изазови су утицали на планирани процес прикупљања података и захтевали додатно прилагођавање. Поред тога, добијени подаци су истраживаче често одвлачили са теме политичког представљања на тему квалитета демократије што је једна од последица актуелне политичке ситуације у земљи и убрзаног раста ауторитаризма.
Представљајући свој рад на тему „Изабрани и неизабрани представници: моменти конституисања представничког односа”, др Лончар је поставила питање да ли су избори кључни конститутивни моменат за успостављање представничког односа. Из анализе интервјуа како са неизабраним тако и са изабраним политичким представницима (народним посланицима и одборницима), закључује да су односи представника и представљених комплексни, динамични, промењиви и непредвидиви. Представнички однос се успоставља изнова кроз различите теме на дневном реду или кроз контакте између представника и потенцијалних представљених. Избори јесу механизам успостављања везе између представника и бирача који су гласали за њих, али народни посланици и одборници, како сами кажу, ретко представљају бираче као такве. Често, на пример, представљају појединце који им се обрате, али нису гласали за њих, или знају да имају подршку дела бирача у једној теми, али не и у другој. У овим случајевима представнички однос није могао да се успостави чином избора. У том смислу не постоји битна разлика у начинима ауторизације изабраних представника и оних у цивилном друштву. У оба случаја, представнички однос се успоставља пристанком и сагласношћу. У основи захтева за ауторизацијом је, истиче Лончар, тежња да сви они на које се колективна одлука односи имају могућност и капацитете да на њу и утичу. Из тога проистиче, закључује др Лончар, да се демократски легитимитет представљања остварује кроз сталну двосмерну комуникацију и укључивање појединаца и група који су означени у процесу представљања пре него кроз формални изборни процес.
Проф. др Душан Спасојевић рекао је да је додатно опадање квалитета демократије у Србији изискивало посматрање демократије на нивоу градова и локалитета. Он је саопштио да иако локални одборници сматрају да немају политичку моћ, они ипак играју велику улогу у изградњи политичких канала кроз које веће партије комуницирају и скупљају информације од бирача. ,,На локалитету, политика има неформалан облик што доводи до њене персонализације. Иако се сматра да се на локалу јављају само комунална питања, ту су и друге локалне теме и побуне”, оценио је професор Спасојевић.
Проф. др Марко Симендић осврнуо се на протесте против увођења полицијског часа из јула 2020. године и предочио сличности и разлике у виђењу демонстрација из угла власти и из угла опозиције. Он је у свом раду анализирао медијске наступе изабраних представника, представио и упоредио њихове ставове о томе ко протесте организује, који је њихов узрок и циљ. Истраживање је показало да су изабрани представници, било да се ради о власти или опозицији, реконтекстуализовали протесте искључујући један број грађана из представничког односа и не тражећи дубинске разлоге за њихово незадовољство. ,,Многе грађане који су себе, мимо сопствених навика, ‘учинили присутним’ на јулским протестима њихови представници су учинили одсутним – симболички, а у одређеној мери и физички”, закључио је професор Симендић.
Доц. др Биљана Ђорђевић објаснила је важност учешћа жена у представништву ради постизања родне равноправности. Она је навела да и поред повећног броја жена у Народној скупштини постоји контрадикторност у виду антиродне идеологије. ,,Постоји јаз између званичних представница државних институција и женских активисткиња, где би у идеалном случају предстванице институција требало да имају и феминистичку свест. У нашем случају, доминирају такозване ,,фемократкиње”, односно политичарке које се залажу за родну равноправност само на папиру”, оценила је доценткиња Ђорђевић.
Доц. др Катарина Лончаревић говорила је о положају мањина у Србији, са посебним акцентом на припаднике ЛГБТ заједнице. Она је саопштила да је закон о истополним заједницима и даље само нацрт услед противљења власти и образложење да је закон неуставан. ,,Против овог закона су многе десничарске политичке странке, Српска православна црква, као и конзервативни део академске заједнице. Они сматрају да би закон о истополним заједницама кршио уставну дефиницију брака, народну културу и идеју природне породице”, изнела је доценткиња Лончаревић.
Пројекат је финансиран од стране Фонда за науку Републике Србије.
